Recenzija knjige Bekstva i traganja - Milica Jeftimijević Lilić

  ПОКУШАЈ БЕКСТВА ИЗ СЕБЕ (Рецензија)  

  Mилица Мунижаба Пејчиновић пише полетно, узбудљиво сходно ритму урбаног миљеа где се одвија радња њених кратких и тзв. мини прича. Главне јунакиње су обично младе (углавном лепе) жене, наравно и мушкарци јер се њена проза првенствено бави мушко-женским односима, животним околностима које доводе до драматичних ситуација које захтевају рез, промену и излазак из стешњујућих околности у којима биће пуца под теретом било унутрашњих конфликата или неспоразума са ближњима тежећи самоостварењу.         

       У врло разуђеној мотивско-тематској лепези, најчешћи су брачни проблеми, из којих се тражи излаз било у повратку старим љубавима или у сусретима са новим партнерима који су често еротски изазов, иако проблеми углавном произилазе из духовних потреба или душевних потреса. Међутим, оно што у краткој причи као најсведенијем прозном облику доминира, то је сугерисање нереченог, дакле дочаравање унутрашњег набоја нагомиланих фрустрација или проблема које један однос ствара, а који се не решавају до момента када најчешће, јунакиње одлучују да пресеку недефинисану ситуацију и потраже решење у новом сусрету који ће их ослободити терета или у проналажењу себе у новосвојеној слободи.   

              Можда, у другачијем доживљају себе, у повраћеном самопоуздању, прекидању рутине сталних дешавања, као у једној причи у којој се млади супружник исповеда како је "смислено" провео време у одсуству супруге упуштајући се у авантуре са другим женама и како га је то потпуно релаксирало и вратило у стари брачни колосек.          

     Милица Мунижаба Пејчиновић слика савремену стварност из разних углова, породичне односе и то однос супружника, деце и родитеља. Иако се у краткој причи атмосфера само наговештава, она је у кроки потезима дочарава довољно јасно да би се створио контекст у који смешта своје личности пуне унутрашњих немира водећи згуснуту радњу ка углавном неочкиваном исходу.                         Структура њених прича повремено је дводелна, у првом делу се даје кратак сиже, а у другом разрешење, обрт или известан ауторски коментар.         

     Треба свакао нагласити да је Милица Мунижаба Пејчиновић мајстор када је у питању избор тема, сликање необичних судбина и способност да све то смести у изузетно кратку форму, да сажме догађај и довољно сугестивно дочара велике људске драме изазване било самом природом односа, личности или времена у коме се живи. Њене приче о мушко-женском принципу су отрежњујуће, оне откривају да свако време диктира и нова правила понашања и да је брак, у конвенционалном поимању, институција која је у озбиљној кризи, а да свеколике фрустрације века у којем живимо, намећу лабавији однос између мушкарца и жене и њихову отвореност за нова партнерства како би се поднео терет егзистенције која јединку исцрпљује до краjњих граница.   Приче указују и на позитивне последице споја мушко-женског принципа који резултирају повећаним приливом енергије и животног елана, дакле обнову и откривање сопственог потенцијала у који се повремено губи вера. 

       Несумњиво је ипак да сви јунаци у причама теже љубави, paзyмeвaњy и извесној остварености унутар тих односа или заједнице. Оне често говоре и о отуђености која влада у породицама ( отац-деца, свекрва-снаха... ) . Поједине приче засноване су на неспоразумима, откривају људске мане и слабости као што су: себичност, завист, нетолеранција, злоупотреба туђе доброте.          

       Kратке приче Милице Мунижаба Пејчиновић исписане су однегованим стилом, без сувишних стилских украса а повремено их одликује фина иронија. И када говоре о еротским ситуацијама оне нису ласцивне, дате су са мером, за разлику од поплаве еротизоване реторике у савременој урбаној прози пуној вулгарности и неукуса. Приче су најчешће писане у првом лицу и плене сугестивношћу и непосредношћу, мада има и оних казиваних, тоном тзв. објективног приповедача у трећем лицу. Дијалог је главно средство стварања атмосфере иако има и монолога у сведеној нарацији коју повремено карактерише неизвесност краја који се само сугерише.               

  Ова проза чистог језика у својој хотимичној елиптичности даје широку слику друштва поремећених односа, изневерених морaлних узуса, показује бескрупулозност човека модерног доба, поништавање потврђених вредности и одсуства стварног темеља на којем би се засновала егизстенција младих људи који траже своје место или се боре за то да буду прихваћени, да воле и буду вољени. Да дају пуну меру себе у интеракцији са другима, некад чак и са истим полом, али да из њих проговори њихово стешњено биће из којег покаткад настоје побећи.               

    Приче Милице Муниижаба Пејчиновић углавном обрађују посебне тренутке у животу њених ликова када они одлучују да нешто разреше, промене и који доводе до извесног самоосвешћења, понегде и до индивидуације, када се мења поглед на свет или себе, када се постиже сазревање и нова одлука за даљи ток живота.                          Очигледно је да је и у животу ауторке настунио тренутак стваралачке зрелости јер је одлучила да своје дуго скриване приче подели са читаоцима, у чему је свесрдно подржавамо, јер представљају истинско освежење чистотом језика и андрићевском мудрошћу којом се дочарава драматичност живота унутар минијатурне форме. 

    Јуна месеца 2010. у Београду.         

    Мр МилицаЈефтимијевић Лилић