Dobićemo bebu

                           

                         

           “Nisam ovo više ja, već samo ljuska oguljena do kraja...“ -   ne znam ni kad ni gde sam ovo čula, ne znam ni da li baš tako glasi... Možda i nisam nigde čula, možda je to u meni negde zapisano...
            Saznala sam da me muž vara. Da me je prevario, možda bih mogla da shvatim. Možda i oprostim. Živi dvostrukim životom. Bio je sa njom i pre nego sto se oženio sa mnom. Starija je od mene, negovana, elegantna. Udata je.Ne radi. Uživa u životu. Uživa u plodovima tuđeg rada i tuđim muževima... Ili samo u mom?... Nemam pojma...
           On još ne zna da znam. I ne znam ni šta, ni kako da mu kažem. Mislila sam da bih, kad mi se to desilo, odmah završila sa njim. Rekla bih mu da bira i gotovo. Ne može se sa mnom tako.
           Ako si pogrešio, reci, pa da vidimo šta ćemo.  Sad kad se desilo, mozak me je napustio...Bilo bi mi lakše da nisam trudna. Okrenula bih se i otišla. Dete nisam želela. Ni sad ga ne želim. Ali...
           Čujem kola. Stiže. Zvoni na vrata. Otvaram, grli me oko struka. Želudac mi se grči. Muka mi je. Kaže:
            -  Zdravo ljubavi!
            -  Zdravo... ljubavi.
I pre nego što sam shvatila šta radim, rekla sam:
            - Dobićemo bebu!