Godinama nisam razmišljala o tome ko mi je od ljudi sa kojima se viđam ili družim, pravi prijatelj. Prosto smo tu, nekako, svi za sve, kad zatreba. Obično kad nekome treba da se pričuva dete, da se odveze kod lekara, da se pozajme stolice za slavu, kola, manji novac... Viđali smo se često, izlazili zajedno, planirali zajedničke godišnje odmore...
Svi u mom okruženju su znali da slikam za svoju dušu. Ne znam koliko sam slika poklonila prijateljima i poznanicima. Nije me vređalo što su me zvali „mazalo“... To je bio moj hobi, moj ventil, moje uživanje... Deo mene.
Slučajno poznanstvo je dovelo dotle da sam poslala neke radove na konkurs. Bila sam neprijatno iznenađena pokušajima ljudi oko mene da me odvrate od učestvovanja na konkursu. Nije mi bilo jasno zašto to rade.Čak sam mislila da su u pravu, da moje slike nisu dovoljno dobre, da su svi konkursi namešteni... Zamalo da odustanem od slanja slika. Nisam se nadala ničemu. Baš ničemu. Čak mi je i bilo krivo što sam se tih par dana posvetila nečemu što volim toliko, da su svi oko mene „trpeli“... To me je podstaklo na razmišljanje o ljudima, o prijateljstvu, iskrenosti, zavisti, ljubomori, zlobi... Tada sam u svojoj glavi i srcu, počela da filtriram ljude... Jedna po jedna osoba su nestajale sa zamišljene liste prijatelja... Nisam ni slutila da me najveće razočarenje čeka upravo među mojim najbližim i najdražim.
Prvo sam čula kumu kada je rekla „ eno je brlja po platnu, kao i obično“... Ona, koja je kad je bila bez para,prodala tri slike koje sam joj poklonila. Ona koja ima bar još deset mojih slika na zidovima.
Napravila sam se da je nisam čula, jer nisam znala šta da joj kažem.
Onda su me dve komšinice pitale kad će se znati rezultati konkursa. Rekla sam "za nekoliko dana" i otišle su smejući se „Pikasu iz komšiluka“... A znam sigurno da Pikasa znaju samo po imenu...
Čudno sam se osećala. Usamljeno.
Dan pre neg što su bili objavljeni rezultati konkursa, sin mi je rekao, onako da me oraspoloži:
- Nemoj mama da se sekiraš, stavićemo sliku u moju sobu. Pitao me je tata i rekao sam da može.
- Šta te je tata pitao?
- Pa,to... Da li može da okači tvoju sliku kad ti je vrate,dok te ne prođe... Pošto je teško pomiriti se sa neuspehom.
- Šta dok me ne prođe??? Neuspehom?
- Pa, ne znam, pitaj ga.
Jedva sam dočekala veče da razgovaram sa mužem. Posle kraćeg usiljenog razgovora, rekao je:
- Ma, hajde, znaš da tu nema para. Mislim od toga nema para. Nikad ti se neće isplatiti ni ono to si uložila u atelje, ni u materijal, ni vreme koje si potrošila. Nema veze, ne branim ti ja da se igraš.
„Igraš! Igraš! Igraš!??“ Odzvanjalo je.Ostala sam bez teksta. Kao zakucana za pod. Praznina oko mene. Tuga. Pitanje „Ko je ovaj čovek? Ko su svi oni?“
„Ne branim ti ja“??? Ooo, Božeeeee.... kakva zabluda.......
Toliko me je sve to pogodilo i ispunilo nečim teškim, groznim da ni sutra kad sam saznala da je moja slika proglašena najboljom i da sam osim novčane nagrade, dobila i pravo da sledeće godine izlažem u jednoj od najpoznatijih galerija u gradu nisam mogla da dođem sebi.
Mogla sam da se radujem, mogla sam da budem srećna. Nisam imala sa kim. Saznanje da sam sama me je porazilo. Dobra sam bila koleginica, komšinica, domaćica, žena... Čim sam iskočila, ustvari pokušala da iskočim iz tog miljea, nisam više bila dobra. Nisam se snašla...Posećujem psihijatra. Slikam.
Izložba se bliži. Imam svoje slike i ljude koji razumeju i vole umetnost. Znam ko sam i gde mi je mesto.
Sama sam i ne zaluđujem se više prijateljstvom, ljubavlju, solidarnošću, iskrenošču, moralom... Ne verujem više ni u šta na čemu je bio zasnovan ceo moj dotadašnji život. Doktor kaže da grešim što sam otišla u drugu krajnost. Neka grešim. Moja je greška. Imam pravo na nju!
Novca imam dovoljno da sebi mogu da priuštim sve što poželim,a ja sam skromna. Volim da putujem... a imam i novca da dajem priloge svim humanitarnim akcijama.
Izgubila sam veru u ljude, ali nisam prestala da budem čovek...
Нема коментара:
Постави коментар