20.3.2019.

OAZA

 

        I tako se naš putnik našao u jednoj zemlji, nije važno kako se zove i jednom veku, nije važno kom. Već na prvi pogled je primetio: Pa, ovde nema ružnih ljudi! Hej, pa ovde svi liče, kao da su, ne daj Bože, braća, sestre, rođaci.

        Pošto je putnik muškog pola, sasvim prirodno, više su ga zanimale pripadnice ženskog pola i pomislio je da bi, možda, mogao da se po završetku putovanja, vrati u ovu zemlju i potraži srodnu dušu.

        Ženskim osobama je bilo nemoguće odrediti godine. Sve su bile mladolike i slične... Sve su imale dugačku kosu, savršene konture lica, savršene usne, noseve, savršene obrve, duuugačke trepavice, savršene uši... Grudi su im kipele iz odeće, zadnjice su bile stegnute u teeesne farmerke. Nosile su kratke bluze, jakne, majice, kapute... Što se zadnjica tiče, konstatovao je da tu još i ima razlike u obliku i veličini.

        Teško je mogao da odredi koja je majka, koja ćerka. Prvo je bio oduševljen, a onda zbunjen. Čak su i babe izgledale kao da su im blizu po godinama. Doduše, samo na prvi pogled, koji može i ne mora da bude dovoljan za tačnu procenu. Ulazio je u prodavnice, domove zdravlja, škole, bolnice, razna preduzeća... Svuda su bile slične face. Nisu to više lica, već face...

        U jednoj bolnici je prišao sestri koja je začuđeno izvila obrve kad ga je videla. Nije znao šta je pogrešio, bilo mu je neprijatno i hteo je da pobegne pred pogledom neprirodno plavih očiju koje su ga odmeravale kroz dugačke trepavice i smeškale se neprirodno debelim usnama, između kojih su virili neprirodno beli zubi savršenog oblika i veličine. I ona je, na prvi, pogled bila lepa.

     Jedva je uspeo da joj postavi pitanje. Odgovorila mu je nepromenjenog izraza lica. Pa, ona je kao lutka! Sad su njegove obrve bile izvijene od čuđenja. Shvatio se da njene nisu od čudjenja takve. One su, verovatno greškom, trajno takve.

        Izašao je da potraži neki kafić, da sedne i sredi misli, zapiše neku misao i tad mu je kroz glavu proletelo da ceo dan nije video žensku osobu u suknji. Okrenuo se niz ulicu i bacio pogled. Farmerke, trenerke, helanke i pantalone... Zašto? Zaključio je da će, verovatno, uveče imati sreće da vidi bar jedan par lepih nogu u suknji.

        Raspitao se za najbolje kafiće, klubove, restorane. Rekli su mu da ne sme da propusti splavove. Već u prvom klubu je doživeo iznenađenje. Sve osobe ženskog pola su imale suknje i haljine skoro iste dužine. Sve su imale ogromne grudi, ogromne usne, divnu dugačku kosu. Mirisale su fantastično. Svaka je mogla da bude filmska zvezda, onako na prvi pogled. Shvatio je da ceo dan nije video veliki nos, ni klempave uši. Kakva čudna zemlja. Otišao je u drugi, treći, četvrti klub. U svakom ga je sačekalo isto. Savršene konture lica, grudi i noge. I zubi, naravno...

        Krenuo je u hotelsku sobu i video dve devojke da stoje na ćošku i pričaju. Pomislio je da su to one devojke i onda sa užasom shvatio da su iste kao i sve ostale koje je video u ovoj zemlji. Sve devojke izgledaju kao devojke za...zabavu. Rešio je da sutra ode iz ove zemlje. Dugo nije mogao da zaspi, a kad je zaspao kroz san su mu letele noge, usne, grudi, obrve...

    

        Ujutru je spakovao ono malo stvari i krenuo peške. Promašio je ulicu i naišao na neobične, moderne metal – staklo zgrade koje su ličile na NLO.

        Provirio je iza ograde jedne od njih, iz koje se čula neobična muzika. Ljudi su stajali u redu. Na početku reda je stajao ćelav muškarac, nabildovan i istetoviran. Držao je ogromne makaze.

        U redu su čekale, uglavnom, osobe ženskog pola. Jedna po jedna su prilazile.

Odsecao im je noseve. Na istu dužinu!!! Sestra bi im stavila zavoj sa rečima: “Nemamo anesteziju, ovo je siromašna zemlja. Ne brinite, proći će.”

        - Jaooo! Pa, to boli! - uzviknuo je putnik, ali ga niko nije čuo. I bolje što nije... Otišao je dalje da vidi šta se čeka u sledećem redu. Grudi! Nije želeo da gleda. U sledećem - usne...

Pomislio je da sanja. Obišao je oko zgrade i video da na ulazu piše:

DOBRO DOŠLI!

Ne razlikujte se! Pomoći ćemo vam da ličite na ostale. Budite ISTI!

Zavrtelo mu se u glavi. Nekad je važilo: budite posebni i svoji... Pa, ovo je svojevrsna fabrika. Šta je ovo? Kakva je ovo čudna zemlja? Zašto?

Pogled mu je pao na golubove koji su kljucali. Većina je bila tamna, bilo je nekoliko šarenih i jedan beli. Bili su izmešani i u tome je bila lepota. Beli je bio još belji u društvu tamnih, istih... Išao je dalje. U jednom dvorištu je video desetak mačaka koje su se izležavale na suncu. Nekoliko sivih, tigrastih, nekoliko šarenih, jedna žuta i jedna bela. Lepota različitosti. Ni tri šteneta koja su cvilela trčeći za majkom nisu bila iste boje... Nasmejao se videvši vrane. Vrane su iste. Ali su, dokazano, inteligentne. I ovce su iste, ali, koliko je on znao, ne baš inteligentne... Vrane i ovce... Crno i belo. Pre nego što mu se razvila misao u glavi, pogled mu je pao na dvoje dece od trinaest ili četrnaest godina koji su žurno išli ka njemu. Devojčica je imala dugu smeđu kosu prošaranu plavim pramenovima, a dečak kratku riđu. Ha, imao je pege. Kad sam pege video poslednji put? Shvatio je da beže od nečega.

Čuo je glas:

        - Mislim da možemo ovde da se odmorimo. Uhhh.

Okrenuo se da ih bolje pogleda i pitanje mu je izletelo:

        - Deco, od čega bežite?

        - Od istog! - rekli su uglas.

- Molim?

Muški glas je rekao:

- Hoće da me ošišaju na kratko i da mi smanje uši, a njoj da skinu pege i stave periku dok joj kosa ne poraste dugačka kao moja, pa da je ofarbaju. I nos hoće da joj izravnaju!

Putnik se postideo. Za dečaka je mislio da je devojčica, a za devojčicu da je dečak. Zbog dužine kose, naravno.

Gledao ih je sa divljenjem. Konačno, neko drugačiji. Ona, devojčica neobične lepote, belog tena, obraza prekrivenih pegama, sa malom grbom na nosu. Prirodne duge trepavice su uokvirivale žuto - zelene oči. Obrve su joj bile drugačije od ostalih... Nisu bile nacrtane. Pogledao je njega ponovo. Savršene crte lica. Mogao je da bude i dečak i devojčica. Kakav neobičan par.

- Hoćete li da popijete sok sa mnom?

Devojčica je rekla:

- Ne znam, baš... Ne poznajemo vas...

- Sešćemo u baštu, može? Blizu ulaza. Možete da odete kad god poželite.

Dečak je rekao:

- On izgleda drugačiji. Idemo na piće sa njim. Znam gde ćemo.

Pogledala ga je i nasmešila se.

- A ja znam na šta misliš! Idemo!

Odveli su ga do jedne obične zgrade sa visokom ogradom. Na ulazu je pisalo: OAZA. Ubrzo je shvatio zašto. Oaza slobodnih i drugačijih.

- Mogu li negde da iznajmim sobu, da se odmorim od sveta istih?

- Naravno, za drugačije će se uvek naći mesta.

Razvukao je usne u osmeh, a srce mu se steglo. Zaključio je da je armija istih veća i jača i da drugačiji više nemaju šanse... Zašto bi moralo da postoji mesto poput OAZE da nije tako?

Nije hteo da izgovori to što je pomislio. Neka ih, neka uživaju dok god mogu.

TVRD ORAH (Srce na snegu)

-        Baš me zanima kako Ana izgleda kad zavodi.

-        Koja Ana?

-        Vi.

-        Zašto govorite u trećem licu?

-        Da bude privlačnije, romantičnije, intrigantnije...

-        Ah, zbog toga, znači? – pitala je da bi dobila na vremenu. Nije očekivala takav odgovor od njega.

-        Hoćete li mi pokazati?

-        Šta?

-        Kako zavodite.

-        Ne.

-        Zašto?

-        Šta ću onda sa vama?

-        Kad?

-        Kad budete zavedeni.

Nasmejao se. Lep i zagonetan osmeh. Obećavajući. Odbacila je poslednju misao.

-        Ana ne zavodi.

-        Ne?

-        Još joj se nije desilo da joj ne priđe muškarac koji joj se sviđa.

-        Tako znači?

-        Tako.

-        Ja vam nisam prišao.

-        Nisam ni ja rekla da mi se sviđate. – pogledala ga je pravo u oči, podigla obrvu i nasmešila se.

-        Tvrd je orah voćka čudnovata...

-        Da.

-        Šta?

-        Slažem se sa „ne slomi ga, al zube polomi“

-        Ne biste, valjda, dozvolili da ostanem bez zuba?

-        Čim tako razmišljate, nije orah u ljusci za vas.

-        Nego?

-        Mleveni. Tu ste sigurni.

-        Ahahaha. Ana, divni ste.  – bilo je očigledno da ga je zbunila.

-        Znam, hvala. – ustala je i pružila mu ruku.

-        Gde ćete?

-        Moram da idem. Bilo mi je drago.

-        Zaista? Šteta... – rekao je nadajući se da će se predomisliti.

-        Hoćete li mi pustiti ruku? Ne mogu bez nje da idem.

Nasmejao se naglas. Jedva je pustio.

-        I meni je bilo drago. – još dugo je gledao za njom.

VRŠNJACI - (Srce na snegu- Književna omladina Srbije)

-        Vi ste, gospođo, ljubomorni! Godine su vas stigle!

-        Ne, nisam ljubomorna. Svesna sam da je moje vreme u tom smislu prošlo. Ja sad  uživam u svojim unučićima. Sišla sam odavno sa te scene. Dobila sam druge uloge. Uživala sam u muškim pogledima  kad je bilo vreme.

-        Pa, šta vam, onda, smeta?

-        Odvratno je videti matorog čoveka kako se kočoperi, uvlači stomak, namešta tu, nazovi, frizuru pred maloletnicama.

-        Pa, šta ću kad me gledaju?

-        O, pa kako da vas ne gledaju? Obukli ste se kao mladić, farbate kosu, „sakrili“ ste ćelu sa te tri dlake, oči vam skakuću kao na zejtinu, oblizujete se sve vreme... Baš ste prizor za gledanje i uživanje!

-        Ma, nemojte, molim vas! Pa, valjda i sam vidim kako me gledaju!!!

-        Kad biste znali kako to vaše ponašanje jadno i nemoralno deluje! Kad biste pogledali sebe u ogledalo, a ne videli zamišljeni lik u njemu! Kad biste čuli komentare tih devojaka za koje mislite da vas gledaju sa divljenjem… Kad biste imali čime da razmislite osim tim u pantalonama, – uplašila se da će je neko čuti, pa je spustila glas - pobegli biste kući od sramote i ne biste izašli dok se ne upristojite.

-        Kakvi komentari?

-        Gledaj onog matorog paćenika! Kreten! Jao, čoveče, pogledaj na šta liči. Jebote (izvinite zbog psovke, ali…), je l moguće da ovaj matori debil nema u kući ogledalo? Hoćete li dalje?

-        Čuli ste ih?

-        Ne. Sećam se šta smo kao mlade pričale o muškarcima kao što ste vi.

Polako je ustao. Na trenutak joj je bilo žao što je bila tako surovo iskrena. Svakog dana ga je viđala u parku. U početku je bila zgrožena, a onda je počela da ga žali. Ko zna kakav je njegov život…

-     Gospođo... Hoćete li da izađete sa mnom na kafu kad se, kako kažete, upristojim?

Bila je zatečena i prva misao koja joj je proletela kroz glavu je bila: “Šta vam pada na pamet?“, a onda je uz osmeh odgovorila:

-        Gospodine, priđite vi meni, za slučaj da vas ne prepoznam.

-        Dogovoreno, gospođo. Hvala.

-        Doviđenja.

-        Doviđenja.

BILA SAM KURVA ("Bekstva i traganja" - SVET KNJIGE)

            Žena sam. Magistrirala sam u najkraćem mogućem roku. Uz posao preko zadruge. Bila sam đak generacije, pa student generacije. Bila sam neko pred kim je svetla budućnost. Neko na koga će ova zemlja moći da računa. Tako su mi govorili od kad znam za sebe. »Samo ti uči, radi, trudi se. Rezultat ne može da izostane. Možda ne dođe odmah, ali budi strpljiva. Svaki rad se isplati» Tako su govorili moji roditelji.

Biro za nezaposlene, konkursi, oglasi, molbe, beskrajni razgovori, odbijanja... Konkursi, oglasi, molbe... Čekanje...

....... Pitanje prijatelja: «Zar ne znaš da se ovde dobija posao preko koverte ili kreveta?»   Stid od same pomisli na tako nešto.

Roditelji su mi umrli. Jedva sam sastavljala kraj sa krajem.

            Konkursi, oglasi, molbe, nadanja... Sve češće sam bila gladna. Povremeno sam radila poslove sa srednjom školom.

            Srela sam prijateljicu koja je završila fakultet malo posle mene. Pere stepeništa, sprema stanove, poslovne prostore... Muž je, posle sedam godina braka, ostavio sa ćerkom. Bilo ga je sramota što mu je žena čistačica, a sam nije mogao da izdržava troje... Povremeno im šalje pare...

            Koverat ili krevet? Koverat nemam. Krevet...

«Nažalost, mesto je već popunjeno» - učtivo je rekao. Pogledala sam ga pravo u oči, prosto, kurvinski i rekla da je meni potrebno nešto drugo.

                                                           

*

            Htela sam da prodam svoju pamet i znanje. Nisu hteli da ih kupe.

Hteli su nešto drugo. I to su hteli  debelo da plate.

            Zar da se prodam za bedno radno mesto, rano ustajanje i mrcvarenje po autobusima, trač partije, sindikalnu pomoć u vidu krompira i zimnice. Malu platu? Da se prodam, pa da opet jedva sastavljam kraj sa krajem? A...ne!

            Koliko ih je samo bilo... šefova, direktora, rukovodilaca, članova komisija, upravnih odbora...iz perioda ”konkursi, oglasi, molbe...”

                                               

*

            Danas imam svoju firmu. O novcu nikad više neću morati da razmišljam. Živim u drugom gradu. Ugledna, uspešna poslovna žena.

            Imam trideset osam godina. Žena sam. Magistar. Nekad đak i student generacije, neko ko obećava. Zatim, silom prilika – kurva. To sam doktorirala.

            Za ovih nekoliko godina, muškarci su mi se toliko ogadili, da se neću udavati.

            Žao mi je što neću imati decu. Ne bih podnela da mi dete dođe jednog dana kući sa šokirano-zgađenim izrazom lica. Šta bih mu rekla? Možda: “Lažu ljudi” ili “Dete moje, daj bože da se nešto promeni dok ti porasteš.”

*

Kurva sam... Bila...

1989.

Đ A V O LJ I A D V O K A T (Savremene srpske priče - Književna omladina Srbije)

            Mara je sinoć do kasno radila i prvi put nije bila u stanju da ustane u uobičajeno vreme. Oduvek  je ranoranilac i nije joj teško da ustane rano, čak i kad  legne u dva posle ponoći.

           Ustaje rano i vikendom, stavi ručak da se kuva, uključi veš-mašinu, skuva kafu i dok se prohladi, ustane i Ranko. Doručkuju, popričaju, popiju kafu, on ode na posao, ona završi po kući i ode da čuva komšijsku decu ili sređuje stanove, a najviše voli kad joj donesu veliku količinu veša za peglanje. Po ceo dan je u stanju da pegla i gleda televiziju. Serije se smenjuju i svaku je može da prepriča od početka do kraja.

           Ranko je majstor za sve. Radi i kao građevinac, stolar, moler... Razume se i u elektriku. Uvek su živeli  mirno i povučeno. Imali su jedno drugo i svoj svoj mali svet, krug prijatelja i rodbine sa kojim su se družili. Ništa više nisu tražili od života. Jedina želja koja im je ostala neostvarena, bila je da imaju decu.

          Tog jutra je Mara izašla u spavaćici, čupava i podbula od spavanja. Osetila je miris kafe. Videla je koliko je sati i naglas rekla:

- Au, Ranko, što me pusti da do ovog doba spavam?

Kako joj nije odgovorio, mislila je da je u toaletu  i otišla u kuhinju. Čula je da se otvaraju vrata dnevne sobe i pre nego što je čula glasove, izašla je iz kuhinje i ustuknula.

           Ranko je bio sa nepoznatim čovekom. Čovek je bio u odelu, imao poslovnu tašnu u jednoj ruci i mantil prebačen preko druge ruke.

- Jao, izvinite što sam ovakva izašla. -  poželela je da propadne u zemlju.

- Nemojte se izvinjavati, gospođo, molim vas! - rekao je nepoznati i pružio joj ruku. - Rekao mi je Ranko da ste vredna žena i da ste do kasno sinoć šili...

- Pa, jesam... - bila je skroz zbunjena. Pogledom koji se prošetao po njenom oblom, jedrom telu joj je naterao rumenilo u obraze. O, sramote...

- Da se predstavim... advokat Jovanović. - rekao je kao da je sam kralj... Skoro da je osetila potrebu da mu se pokloni...

- Mara, Mara... Petrović.

Ranko joj priđe i zagrli je preko ramena.

- Moja Mara, zlata vredna žena. - rekao je s ponosom.

- I lepa žena, moram priznati. - s osmehom je rekao advokat.

- Ju, nemojte, molim vas. - Mara nije znala šta ju je snašlo....  - Idem ja da se sredim, pa da stavim kafu i nešto za meze?

- Hvala, drugi put. Popili smo već. Otkako mi je žena umrla, ne družim se mnogo sa ljudima.

- Gospodine Jovanoviću, ja ću da vas ispratim, a ovo sve po dogovoru...

- Naravno, naravno! Samo, nikome ni reč!

- Budite bez brige.

- Doviđenja, gospođo Maro.

- Doviđenja gospodine... advokatu... - nije ni čula njegovo prezime.

Vratila se u kuhinju. Srce joj je lupalo kao ludo. Ranko je bio jedini muškarac u njenom životu i za nju je ovo bilo strašno. Nije joj se svideo advokat. Pun sebe do bezobrazluka.

- Pa, što mi nisi rekao da ćemo imati gosta? Što me pusti da se izbrukam onako? U ovoj kratkoj spavaćici da me gleda nepoznat čovek. Vidiš da je skoro, pa providna?

- Nisam hteo da te budim, mislio sam da će ranije otići. Ništa strašno se nije desilo. Uostalom, lepšu ženu skoro nije video... - hteo je da joj udeli kompliment, ali je izazvao suprotan efekat.

- Sram te bilo. Polugola sam izašla pred čoveka i još me je odmerio od glave do pete. Sramote li, bože...  A, zašto je uopšte dolazio advokat? Šta će tebi advokat?

- E, čula si šta je rekao, da ćutim...

- Meni nećeš reći? Pa, ovo je prvi put da imaš tajnu... - tužno i uvređeno je rekla. Učinilo mu se da su joj se oči napunile suzama  i pao je u iskušenje  da joj kaže, ali se obuzdao.

         Sve više vremena je provodio van kuće, advokat je povremeno dolazio, njih dvojica bi se zatvorila u dnevnu sobu, posle čega bi svi troje seli da pojedu i popiju...

       Ranko je bio je sve umorniji i nervozniji. Mara je zaključila da to ima neke veze sa advokatom. Ranko je ćutao i pored svih njenih pokušaja da sazna istinu. Obratila se advokatu:

- Gospodine, ja ne umem da pričam i ne umem da okolišam. Pitaću vas otvoreno šta se to dešava sa mojim Rankom. Ne mogu da ga prepoznam.

- Maro, razgovor između mene i mog klijenta je strogo proverljiva stvar...

- Klijenta? Šta to pričate? Šta će mom Ranku advokat? - ruke su počele da joj se vidno tresu. Sela je. Oči su joj se punile suzama. - Ne razumem...

- Maro, draga... - seo je vrlo blizu nje. - Vidim da volite svog muža i da biste da mu pomognete...

- Uvek, šta god treba... Sve što treba...

- Vidite... - nakašljao se značajno. - Ranko nema para da plati moje usluge, pa radi više nego inače.

- Kakve usluge? Šta je uradio da mu vi trebate?

- E, o tome ne mogu da vam pričam.

- Pa, koliko to para tražite? Prodaću kuću mojih pokojnih roditelja i daću vam sve. I tako je nisam obišla nijednom otkako se sve ovo dešava. - ustala je i počela da se šeta po sobi.

- Maro, ozbiljne su stvari u pitanju. Ništa vaš muž nije skrivio, samo je bio u pogrešno vreme, na pogrešnom mestu. Video je nešto što nije trebalo...

- Ju, bože, šta nas snađe... Pa, šta sad? Šta je video? Jaoj, bolje da ne znam. Koliko vam je dužan? Hoćete li moći da mu pomognete? Šta da radimo? Majko mila... - sručila se na krevet i prekrila lice rukama. Jovanović je seo ponovo pored nje. Opet preblizu...

- Ubistvo je video. Sad pokušavaju njega da optuže, da mu, prosto rečeno, napakuju. - rekao je tiho. Pogledala ga je užasnuto.

- Šta to govorite, čoveče? Pa, moj Ranko ni mrava ne bi zgazio... - ustala je i ponovo sela. Jovanović se opet primakao. Podigla je pogled ka njemu. Obnevidela od suza, zaustila da nešto kaže, ali je njegov strastan poljubac sprečio. Pokušala je da ga odgurne, a poljubac je postajao nežniji...

- Kako dobro telo imaš...mmm... Kao da si mnogo mlađa...Maro, ne brini za pare... Rešićemo sve... - ruka mu  je skliznula između njenih butina... Još jednom je razrogačila oči shvativši sve, a zatim ih zatvorila i stisnula što je jače mogla. Sasvim izgubljena, prestravljena za Rankovu sudbinu, prepustila se njegovim rukama...

- Dobra si, Maro! Dobra! - rekao je muklo pravi On (bez manira, odela, "intelektualnih" fraza... ). Nije ni čula kad je otišao.

        Marino telo je, kao krpa, skliznulo na pod pored kreveta. Nije imala snage ni da ustane da zaključa vrata. Ležala je zgrčena i stiskala oči i dalje. Jedva je ustala. Kad je otvorila oči, osetila je  vrtoglavicu. Pokušala je da udahne duboko. Celo telo je bolelo. Bojažljivo je prišla ogledalu. Usne su joj izgledale kao da je "žvakala koprivu", kako je govorila njena majka. Više nije mogla da zadrži suze...      

         Kroz glavu joj je prolazilo: "Rešićemo sve." Znala je da je dobro postupila. Morala je da spasi muža. Otišla je da se istušira i ribala se kao da struže nešto sa sebe... Biće sve u redu... Prodadoh se ja pod stare dane... Do pedesete sam bila poštena žena, sad se na kurvu napravi. Neka, neka... Nije to uzalud. Samo da mi izvuče Ranka.

            Kad je Ranko došao, trudila se da se ponaša uobičajeno. Posle večere, gledali su vesti, ona je gledala u tačku iznad televizora. Legli su u krevet... Pitala ga je kako provodi dane, ima li puno posla,  šta radi kod advokata...Na sva pitanja joj je odgovorio, osim na poslednje.

- To ćeš saznati kad dođe vreme. Ništa se ti ne brini.

- Dobro, Ranko... Ništa se ja ne brinem... Laku noć.- okrenula mu je leđa i sklupčala se na svojoj polovini kreveta. Probdela je noć razmišljajući koliko će još puta Jovanović doći da naplati...   

            Vreme je prolazilo. Sve teže su joj padale njegove posete. Još teže joj je padalo ćutanje... Ranko i ona, kao stranci... Skoro trideset godina su u braku... Nikad nisu imali problema u krevetu, a sad do kreveta nisu ni dolazili...  Bilo je sramota da ga pita šta se dešava...

            Nekoliko puta je uhvatila sebe kako razmišlja o Jovanoviću... Ne bi ona, ali telo traži...

"O, prokletinjo, kurvo! Kakve ti se misli motaju po glavi!" - prošaputala je.

- Kako napreduje Rankov slučaj? -  pitala ga je čim je došao sledeći put.

- Još malo. Ništa ne brini. Zar ti nije lepo sa mnom?

- Šta da mi bude lepo? Širim noge, da mi spasiš muža? Lepo je tebi, a ne meni! - izletelo je iz nje.

- Kako možeš to i da me pitaš? Idi sad. - jednu pesnicu je čvrsto stiskala, a kažiprstom druge ruke mu je pokazala vrata.

           Sve drugo je očekivao, osim ovoga što je rekla. Ova priprosta, poluobrazovana žena mu se ovako obraća!? Njemu??? Ona, koja crveni kad treba da se skine pred muškarcem? Ona, koja ni muža golog čestito nije videla? Ona, koja dvadeset godina živi u gradu, a kao da je juče iz najzabitijeg sela došla?

- Sram te bilo! Kurvaš se pod stare dane!

- Molim??? Šta si rekao?

- Kao da ti Ranko nije rekao da ti pravi iznenađenje. Kao da ti nisi shvatila da sam se šalio za ubistvo. Pa, nemoj mene da lažeš, seljančuro jedna!

- Juuu, zlo jedno! Još si gori nego što sam mislila kad sam te prvi put videla! Džabe ti odelo i tašna, i ti parfemi i lickanje, džabe ti sve kad si nečovek. Ništa meni Ranko nije rekao, rekao si mu da ćuti i on je ćutao. Šta si mi ti u životu trebao? Đavole! Đavolji advokatu!

- A ti, jadna, toliko voliš svog muža da si odmah pristala... Htela si malo da promeniš, razumem...

- Mesecima ste se zatvarali u sobu, domunđavali, čula sam da si rekao da ne sme nikome da priča. Pitala sam ga, rekao je da ne pitam i da će brzo biti gotovo. Videla sam da je umoran, nervozan, da mi ne prilazi. Pa, valjda ja znam svog čoveka...

- Koliko si ih promenila? Kakva si bila kad si bila mlada, kad si sad živa vatra? - znao je da će je ovo zaboleti. Bilo mu je jasno da je samo sa mužem bila.

          Mutilo joj se pred očima. Ramena su joj se ukočila. Šta napravi od sebe, crna ženo?... Šta dozvoli ovom zlu? Da te pipa, da te ljubi, dira gde ne treba, da ti radi šta hoće... Da se ogadiš sama sebi... Zbog Ranka...

- Hajde još jednom, da lepo završimo...  Neće Ranko još dva sata stići. Sad ćete ti i on lepo da živite, kad smo sve završili... Svako je dobio ono što mu je trebalo... - nastavio je kao da sve već izgovorene uvrede nisu bile dovoljne. Setila se očevog pištolja i krenula ka komodi.

- Svako je dobio ono što mu je trebalo? E, sad ćeš i ti dobiti!

Ranko se doveden slučajem, intuicijom ili nečim trećim, u tom trenutku našao ispred kuće.

            Čuo se prasak. Utrčao je unutra i zatekao Maru sa pištoljem još uvek uperenim u mesto na kome je pre samo sekund stajao advokat Jovanović.

- Crna ženo! Šta uradi? - krenuo je ka advokatu, pa unezvereno pogledao u Maru. Prislonila je pištolj sebi na slepoočnicu.

- Neeeeeeeeeeeee! - skočio je ka njoj, još jedan pucanj je odjeknuo i oboje su se srušili na pod.

- Maro! Maro! Neeeeeee! Zašto? - pokušavao je da je podigne misleći da je mrtva. Držao je za glavu i shvatio je da nema krvi. - Maro! Upomoooooooć! Zovite pomooooć! Maro, ustani, jedina moja!

Osvestila se pre nego što su  policija i hitna pomoć stigle.

- Ranko! Ranko! - jecala je... Moram da ti ispričam... Moram da ti kažem...

- Ćuti! Ćuti ako boga znaš! Nikad ti još nisam rekao da ćutiš, sad ti kažem. Lezi tu i čekaj da stigne hitna.

            Mara je gledala u plafon. Nije ni pokušala da ustane. Bila je bleda kao leš...

          Ranko je razgovarao sa policijom, nju su pregledali,  postavljali pitanja koja ona nije čula... Rekli su da moraju da je odvedu u bolnicu. Tad je progovorila.

- Ne mogu u bolnicu.

- Šta se desilo? Možete li sad da nam ispričate?

- Molim vas, nemojte je sad uznemiravati. Rekao sam vam šta sam zatekao kad sam ušao u kuću. Čuo sam viku dok sam dolazio. Hteo je da je siluje... Utrčao sam i video sve... Strašno... Htela je i sebe da ubije... Mislio sam da je mrtva... - plakao je. Zabolele su je njegove suze. U trenutku, istina je postala nebitna...

- Gospođa će morati da pođe u stanicu.

- Ispričaću vam sve...

Ranko je podigao glavu prestravljen.

- Bilo je tako kako vam je moj muž rekao. - rekla je sa teškim uzdahom.

*  *  *

- O kakvom iznenađenju je pričao Jovanović?

- Renovirao sam mu kuću. Umesto da plati, dao mi je sve što je bilo potrebno da sredimo kuću tvojih roditelja... Trebalo je ovu da mu prodamo, ustvari ne kuću, plac ga je zanimao, ali to nismo stigli da završimo. Braća i ja smo izginuli da je završimo, a bojao sam se da ćeš saznati. Jedva čekam da je vidiš. - na kratko je ućutao.

 - Zašto, Maro, zašto?

- Da si mi rekao šta se dešava... - ugrizla se za usnu. Shvatila je da ne treba da mu kaže. Ne bi razumeo. Još ga nikad nije slagala.

- Ahhh, nešto slično kao što si ispričao policiji...  - nije znala ni šta bi mu rekla. Osetila je sažaljenje prema Jovanoviću, savest je počela da je nagriza... Prebacivala je sebi kako je ispala glupa i naivna, kako je lako nasela na njegovu priču, lako završila sa njim u krevetu... Stidela se sebe, mrzela, gadila... Osetila je da tone...

*

                       

            Provela je nekoliko košmarnih meseci punih molitvi, suza, preispitivanja, neprospavanih noći, pravdanja pred Bogom i sobom, ponovnog proživljavanja, i u snu i na javi, svega što se izdešavalo. Često se budila ubeđena da je čula pucanj. Ustala bi tresući se, bleda kao krpa i tumarala po kući do jutra.  Ponavljala je Jovanovićevu rečenicu: " Svako je dobio ono što mu je trebalo!" i njom pokušavala da se umiri.

            Postala je svesna dela sebe za koji nije znala da postoji. Postala je svesna da nije samo Mara, vredna Mara, domaćica, već i Žena. Privlačna žena... Budila se, menjala, sazrevala ubrzano. U pedesetim... Shvatila je da je živela onako kako je naučena. Nikad do sad nije izašla van tog okvira. Shvatila da postoji i neki drugi život, ali je želela da ostane u svom koliko god je moguće. Ranko je ostao u onom istom svetu iz kog je ona istrgnuta. Ljubav prema njemu je dobila novu dimenziju.

            Ipak, kako je život jači od svega, kod ljudi koji imaju motiv, Mara je odnekud izvukla snagu i način da prevaziđe krizu, da pobedi u potpunosti. Preselili su se u kuću njenih roditelja, prodali staru, prvi put imali ušteđevinu...

            Vremenom je oprostila i sebi i Jovanoviću. Otišla mu je na grob, zapalila sveću i prošaputala: "Žao mi je. Neka mi Bog oprosti." 

            I opet su imali jedno drugo, svoj mali svet i ništa više im nije bilo potrebno.