Kobni rođendan

            Za to,  što sad od “negde”gledam svoje telo kako pluta i plavi pramen koji se još nije pokvasio, kao i za većinu stvari u životu koje su me snašle, sama sam kriva. Da, baš sam lepa bila. Znam da će to isto reći kad me budu izvukli iz vode. Šta će komplimentitada vredeti?

          Ove, za mene kobne večeri slavili smo rođendan mog muža. Veliko, veselo društvo. Mladi konobar. Sin gazde lokala. Muški wc. Na brzinu. Uh! Nisam mogla da odolim. Vatromet.

         Moj muž ničm nije pokazao da zna. Ničim, osim  udarcem u glavu kad smo prelazili most. 

Hajde sa mnom (Novi) Beograde

   Koliko dugo mi ovi lepo poređani koferi kraj vrata prete i zašto su mi svakog časa sve veći?Koliko je vremena prošlo od kako sam se pozdravila sa društvom? Poslednji put sam poljubila Gorana. Tek sad znam da ga volim… Aleksandra je plakala. I nju volim…Nikog osim njih i nemam…

  Poslednji put? Zašto mi se te dve reči stalno motaju po glavi? Vratiću se… Jednom…Toliko dugo sam ovo planirala, pripremala, mučila se da ostvarim san, a sad plačem. Čini mi se da mi i suze klize polako, kao da će, ako skliznu brže, ubrzati čas odlaska… Bože, pričam gluposti… Australija. Tako blizu, a tako daleko. 

  Uh, kako minuti podmuklo idu!Ne želim da idem. Da li je u pitanju samo strah? Shvatila sam koliko sve ovo volim i koliko je deo mene... Ili ja deo njega.

  Ne, neću da plačem. Pozdravila sam se sa svima, ponela sve što imam, počeću život od nule, bez prošlosti, bez pritisaka. Biću zaslužna ili kriva za sve što me snađe. Biću slobodna.Neću da plačem. Zavoleću Australiju i život tamo. To je ono o čemu sam maštala još u domu. 

  I koliko je siročadi kojima se pruži ovakva prilika?A... možda je to što tražim u Australiji sve vreme bilo pored mene, a ja ga, slepa za sadašnjost i realnost, nisam primetila?Po šta, uostalom idem u Australiju? Sreću? Bože, šta je sreća?... Da li je uopšte sreća što su me našli ostavljenu u parku, tek rođenu? Gorane, da li znaš da te volim? Opet suze... 

  E, neću! Dosta je! Odlučila sam davno. Osećanja nisu bitna. Samo da još jednom bacim pogled... Stiže taksi. Oh... 

HAJDE SA MNOM BEOGRADE!!! 

                                                  1986.

Moja tri muškarca

               

     Kažu da  je tuga najbolja inspiracija. Onog momenta kad je moj muž izneo kofere, sela sam za kompjuter i pisala  skoro dvadeset sati. Pravila sam pauze da odem do toaleta i da odremam nekoliko minuta na stolu. Završila sam roman!!! Roman koji je stajao skoro nedirnut dve godine. Pisala sam i na mom licu su se smenjivali osmeh i suze. Baš ono što je najbolje opisivalo naš brak. Haos, strast, svađe,piće, žurke, suze, molbe za oproštaj, izvinjenja, divlji seks, brze noćne vožnje, večita žurba. Nikad mir i sklad. Začarani krug iz kog se teško izlazi.        

      Prvih godina braka, uživala sam u haosu u našem životu i haosu koji smo pravili uvek i svuda.  Valjda sa godinama, čovek se umori i poželi mirnu luku. Da li sam ja brže starila, pa je kod mene došlo do potrebe za smirivanjem, za pravim domom i porodicom, ne znam, tek odjednom sam se našla u sitauciji da mi smeta dim cigarete, buka, da se plašim brze vožnje, da počnem da brinem o tome šta jedem i koliko spavam. On se u početku smejao videvši promenu kod mene, ali je bio ubeđen da je to samo trenutni hir. Bližila sam se četrdesetoj, a da nikad nisam bila bolesna, nisam imala ni jedan abortus... Dete mi nikad nije palo na pamet.

          Ustala sam jednog jutra, natečena i neraspoložena. Loše sam spavala. Skuvala sam kafu, napravila limunadu i pošla da se tuširam. Prošla sam pored velikog ogledala i sporo, kao u filmu, vratila se unazad, da osmotrim to biće koje je upavo prošlo ispred ogledala. Kao da sam gledala neku drugu ženu. Poslednji put kad sam se pogledala u ogledalo, bila sam mlada i  lepa... devojka... Živa, vedra, vesela. Puna snage. Sada me je iz ogledala  gledalo jedno turobno lice, tamnih podočnjaka i upalih očiju. Žena, neodređenih godina, neodređenog statusa, neodređenog zanimanja... Neodređene boje kose... Prišla sam ogledalu da se pogledam izbliza. Bore, poneka seda, nekoliko kilograma viška...  Ispravila sam se i uvukla stomak. To sam bila ja, stvarno ja. Neka nepoznata Ja. Neka «ja» koja mi se nije svidela.

        Nikad neću shvatiti kako i odakle, misao je sinula! Nije to bila ni misao u pravom smislu reči, ni osećaj. Jednostavno, postala sam svesna da ću postati majka. Da, baš tako! Nije mi prošlo kroz glavu da sam trudna, već da ću postati majka! Osmeh koji se tog momenta pojavio na mom licu se ne zaboravlja. Ta sreća, ta ispunjenost do kraja je ono nešto za šta žena celog života živi.

        To je bilo pre tri godine. Moj muž je mislio da ću ići na abortus, ali to je bilo nešto što sam očekivala od njega. Niti je želeo decu, niti je bio spreman da bude otac. Nije bio spreman ni za kakve obaveze. Rekla sam mu da ću sama podizati dete. Tad još nisam znala da nosim blizance. Nije ni pokušao da me odgovori.

         Rekla sam mu da želim da se iseli što pre. Dali smo jedno drugom ono što smo imali i mogli i bilo je vreme da se rastajemo. Pitao me je jesam li sigurna da mi neće biti potreban dok se ne porodim. Rekla sam mu da, ako ću sama podizati dete, mogu sama i da podnesem trudnoću. Rekao je da nikad neću imati problema sa novcem.  Rekao je da ne želi da se razvodi, ma koliko to čudno zvučalo. U tom trenutku, ni ja to nisam želela. Želela sam da svako nastavi sa životom koji njemu odgovara.

                                                             *

        Zvao je redovno da čuje kako sam, pa kako smo. Mislila sam da će se onesvestiti kad je čuo da sam rodila dva dečaka. Nisam htela ranije da mu kažem. Došao je da ih vidi tek kad su imali šest meseci.

                                                             *

     Već tri godine živim mirno i povučeno, a većinu slobodnog vremena provodim sa sinovima, napolju. Žena sam. Majka.

        Pre dva sata se pojavio na vratima sa rečima:

            - Primate li me kao muža i oca?

I tog momenta, sve je bilo kompletno. Nisam mogla da sakrijem suze. Zagrlila sam ga i viknula:

            - Deco, stigao je tata.

                                                           *

        Eno ih u sobi. Sede na podu, zasuti igračkama.

                                                                     

                                                         *

        Sedim za kompjuterom i buljim u ekran, pokušavajući da se saberem. Još jednom mi se sreća osmehnula. Plačem, smejem se.

        Upravo sam počela da pišem novi roman. I sreća je inspiracija...

2003.

Podrška

           Godinama nisam razmišljala o tome ko mi je od ljudi sa kojima se viđam ili družim, pravi prijatelj. Prosto smo tu, nekako, svi za sve, kad zatreba. Obično kad nekome treba da se pričuva dete, da se odveze kod lekara, da se pozajme stolice za slavu, kola, manji novac... Viđali smo se često, izlazili zajedno, planirali zajedničke godišnje odmore...

Svi u mom okruženju su znali da slikam za svoju dušu. Ne znam koliko sam slika poklonila prijateljima i poznanicima. Nije me vređalo što su me  zvali „mazalo“... To je bio moj hobi, moj ventil, moje uživanje... Deo mene.

            Slučajno poznanstvo je dovelo dotle da sam poslala neke radove na konkurs. Bila sam neprijatno iznenađena pokušajima ljudi oko mene da me odvrate od učestvovanja na konkursu. Nije mi bilo jasno zašto to rade.Čak sam  mislila da su u pravu, da moje slike nisu dovoljno dobre, da su svi konkursi namešteni...  Zamalo da odustanem od slanja slika. Nisam se nadala ničemu. Baš ničemu.       Čak mi je i bilo krivo što sam se tih par dana posvetila nečemu što volim toliko, da su svi oko mene „trpeli“... To me je podstaklo na razmišljanje o ljudima, o prijateljstvu, iskrenosti, zavisti, ljubomori, zlobi...  Tada sam u svojoj glavi i srcu, počela da filtriram ljude... Jedna po jedna osoba su nestajale sa zamišljene liste prijatelja...  Nisam ni slutila da me najveće razočarenje čeka upravo među mojim najbližim i najdražim.

              Prvo sam čula kumu kada je rekla „ eno je brlja po platnu, kao i obično“... Ona, koja je kad je bila bez para,prodala tri slike koje sam joj poklonila. Ona koja ima bar još deset mojih slika na zidovima.

Napravila sam se da je nisam čula, jer nisam znala šta da joj kažem.

               Onda su me dve komšinice pitale  kad će se znati rezultati konkursa. Rekla sam "za nekoliko  dana" i otišle su smejući se „Pikasu iz komšiluka“... A znam sigurno da Pikasa znaju samo po imenu...

            Čudno sam se osećala. Usamljeno.

Dan pre neg što su bili objavljeni rezultati konkursa, sin mi je rekao, onako da me oraspoloži:       

- Nemoj mama da se sekiraš, stavićemo sliku u moju sobu. Pitao me je tata i rekao sam da može.

- Šta te je tata pitao?

- Pa,to... Da li može da okači tvoju  sliku kad ti je vrate,dok te ne prođe... Pošto je teško pomiriti se sa neuspehom.

-  Šta dok me ne prođe??? Neuspehom?

-  Pa, ne znam, pitaj ga.

Jedva sam dočekala veče da razgovaram sa mužem. Posle kraćeg usiljenog razgovora, rekao je:

-  Ma, hajde, znaš da tu nema para. Mislim od toga nema para. Nikad ti se neće isplatiti ni ono to si uložila u atelje, ni u materijal, ni vreme koje si potrošila. Nema veze, ne branim ti ja da se igraš.

„Igraš! Igraš! Igraš!??“  Odzvanjalo je.Ostala sam bez teksta. Kao zakucana za pod. Praznina oko mene. Tuga. Pitanje „Ko je ovaj čovek? Ko su svi oni?“

„Ne branim ti ja“??? Ooo, Božeeeee.... kakva zabluda.......

            Toliko me je sve to pogodilo i ispunilo nečim teškim, groznim da ni sutra kad sam saznala da je moja slika proglašena najboljom i da sam osim novčane nagrade, dobila i pravo da sledeće godine izlažem u jednoj od najpoznatijih galerija u gradu nisam mogla da dođem sebi.

            Mogla sam da se radujem, mogla sam da budem srećna. Nisam imala sa kim. Saznanje da sam sama me je porazilo. Dobra sam bila koleginica, komšinica, domaćica, žena... Čim sam iskočila, ustvari pokušala da iskočim iz tog miljea, nisam više bila dobra. Nisam se snašla...Posećujem psihijatra.  Slikam.

            Izložba se bliži.  Imam svoje slike i ljude koji  razumeju i vole umetnost. Znam ko sam i gde mi je mesto. 

            Sama sam i ne zaluđujem se više prijateljstvom, ljubavlju, solidarnošću, iskrenošču, moralom... Ne verujem više ni u šta na čemu je bio zasnovan ceo moj dotadašnji život.  Doktor kaže da grešim što sam otišla u drugu krajnost. Neka grešim.  Moja je greška. Imam pravo na nju! 

            Novca imam dovoljno da sebi mogu da priuštim sve što poželim,a ja sam skromna. Volim da putujem... a imam i novca da dajem priloge svim humanitarnim akcijama.

            Izgubila sam veru u ljude, ali nisam prestala da budem čovek...       

Recenzija knjige Bekstva i traganja - Milica Jeftimijević Lilić

  ПОКУШАЈ БЕКСТВА ИЗ СЕБЕ (Рецензија)  

  Mилица Мунижаба Пејчиновић пише полетно, узбудљиво сходно ритму урбаног миљеа где се одвија радња њених кратких и тзв. мини прича. Главне јунакиње су обично младе (углавном лепе) жене, наравно и мушкарци јер се њена проза првенствено бави мушко-женским односима, животним околностима које доводе до драматичних ситуација које захтевају рез, промену и излазак из стешњујућих околности у којима биће пуца под теретом било унутрашњих конфликата или неспоразума са ближњима тежећи самоостварењу.         

       У врло разуђеној мотивско-тематској лепези, најчешћи су брачни проблеми, из којих се тражи излаз било у повратку старим љубавима или у сусретима са новим партнерима који су често еротски изазов, иако проблеми углавном произилазе из духовних потреба или душевних потреса. Међутим, оно што у краткој причи као најсведенијем прозном облику доминира, то је сугерисање нереченог, дакле дочаравање унутрашњег набоја нагомиланих фрустрација или проблема које један однос ствара, а који се не решавају до момента када најчешће, јунакиње одлучују да пресеку недефинисану ситуацију и потраже решење у новом сусрету који ће их ослободити терета или у проналажењу себе у новосвојеној слободи.   

              Можда, у другачијем доживљају себе, у повраћеном самопоуздању, прекидању рутине сталних дешавања, као у једној причи у којој се млади супружник исповеда како је "смислено" провео време у одсуству супруге упуштајући се у авантуре са другим женама и како га је то потпуно релаксирало и вратило у стари брачни колосек.          

     Милица Мунижаба Пејчиновић слика савремену стварност из разних углова, породичне односе и то однос супружника, деце и родитеља. Иако се у краткој причи атмосфера само наговештава, она је у кроки потезима дочарава довољно јасно да би се створио контекст у који смешта своје личности пуне унутрашњих немира водећи згуснуту радњу ка углавном неочкиваном исходу.                         Структура њених прича повремено је дводелна, у првом делу се даје кратак сиже, а у другом разрешење, обрт или известан ауторски коментар.         

     Треба свакао нагласити да је Милица Мунижаба Пејчиновић мајстор када је у питању избор тема, сликање необичних судбина и способност да све то смести у изузетно кратку форму, да сажме догађај и довољно сугестивно дочара велике људске драме изазване било самом природом односа, личности или времена у коме се живи. Њене приче о мушко-женском принципу су отрежњујуће, оне откривају да свако време диктира и нова правила понашања и да је брак, у конвенционалном поимању, институција која је у озбиљној кризи, а да свеколике фрустрације века у којем живимо, намећу лабавији однос између мушкарца и жене и њихову отвореност за нова партнерства како би се поднео терет егзистенције која јединку исцрпљује до краjњих граница.   Приче указују и на позитивне последице споја мушко-женског принципа који резултирају повећаним приливом енергије и животног елана, дакле обнову и откривање сопственог потенцијала у који се повремено губи вера. 

       Несумњиво је ипак да сви јунаци у причама теже љубави, paзyмeвaњy и извесној остварености унутар тих односа или заједнице. Оне често говоре и о отуђености која влада у породицама ( отац-деца, свекрва-снаха... ) . Поједине приче засноване су на неспоразумима, откривају људске мане и слабости као што су: себичност, завист, нетолеранција, злоупотреба туђе доброте.          

       Kратке приче Милице Мунижаба Пејчиновић исписане су однегованим стилом, без сувишних стилских украса а повремено их одликује фина иронија. И када говоре о еротским ситуацијама оне нису ласцивне, дате су са мером, за разлику од поплаве еротизоване реторике у савременој урбаној прози пуној вулгарности и неукуса. Приче су најчешће писане у првом лицу и плене сугестивношћу и непосредношћу, мада има и оних казиваних, тоном тзв. објективног приповедача у трећем лицу. Дијалог је главно средство стварања атмосфере иако има и монолога у сведеној нарацији коју повремено карактерише неизвесност краја који се само сугерише.               

  Ова проза чистог језика у својој хотимичној елиптичности даје широку слику друштва поремећених односа, изневерених морaлних узуса, показује бескрупулозност човека модерног доба, поништавање потврђених вредности и одсуства стварног темеља на којем би се засновала егизстенција младих људи који траже своје место или се боре за то да буду прихваћени, да воле и буду вољени. Да дају пуну меру себе у интеракцији са другима, некад чак и са истим полом, али да из њих проговори њихово стешњено биће из којег покаткад настоје побећи.               

    Приче Милице Муниижаба Пејчиновић углавном обрађују посебне тренутке у животу њених ликова када они одлучују да нешто разреше, промене и који доводе до извесног самоосвешћења, понегде и до индивидуације, када се мења поглед на свет или себе, када се постиже сазревање и нова одлука за даљи ток живота.                          Очигледно је да је и у животу ауторке настунио тренутак стваралачке зрелости јер је одлучила да своје дуго скриване приче подели са читаоцима, у чему је свесрдно подржавамо, јер представљају истинско освежење чистотом језика и андрићевском мудрошћу којом се дочарава драматичност живота унутар минијатурне форме. 

    Јуна месеца 2010. у Београду.         

    Мр МилицаЈефтимијевић Лилић    

Dobićemo bebu

                           

                         

           “Nisam ovo više ja, već samo ljuska oguljena do kraja...“ -   ne znam ni kad ni gde sam ovo čula, ne znam ni da li baš tako glasi... Možda i nisam nigde čula, možda je to u meni negde zapisano...
            Saznala sam da me muž vara. Da me je prevario, možda bih mogla da shvatim. Možda i oprostim. Živi dvostrukim životom. Bio je sa njom i pre nego sto se oženio sa mnom. Starija je od mene, negovana, elegantna. Udata je.Ne radi. Uživa u životu. Uživa u plodovima tuđeg rada i tuđim muževima... Ili samo u mom?... Nemam pojma...
           On još ne zna da znam. I ne znam ni šta, ni kako da mu kažem. Mislila sam da bih, kad mi se to desilo, odmah završila sa njim. Rekla bih mu da bira i gotovo. Ne može se sa mnom tako.
           Ako si pogrešio, reci, pa da vidimo šta ćemo.  Sad kad se desilo, mozak me je napustio...Bilo bi mi lakše da nisam trudna. Okrenula bih se i otišla. Dete nisam želela. Ni sad ga ne želim. Ali...
           Čujem kola. Stiže. Zvoni na vrata. Otvaram, grli me oko struka. Želudac mi se grči. Muka mi je. Kaže:
            -  Zdravo ljubavi!
            -  Zdravo... ljubavi.
I pre nego što sam shvatila šta radim, rekla sam:
            - Dobićemo bebu!

Izbeglica

                                          

              Polako, ali sigurno nestaje sve. Njemu moj osmeh ne znači više. Suze ne primećuje. Volim ga i dalje. Želim da odem, a nemam gde.
Pakao stiže. Za oboje.
            Osećam da mu je teško da me gleda pored sebe, a zna da nemam gde da odem.
On je mlad  i perspektivan. Iako sam mlađa, u meni nema ni trunke njegove živosti. Kad neko izgubi sve, a onda nađe nešto, to mu postaje sve.
           Ne voli me više i treba da krene dalje. Ne može od mene. I nema srca da mi kaže da idem. Ipak, samo je pitanje vremena kada više neće moći da trpi ni moj glas, ni moj miris u svojoj, do juče, našoj kući...
           A ja? Čekam. Ne znam šta. Ni sutra neću imati gde...
I sutra ću biti samo jedna od toliko izbeglica u ovom gradu. Jedna od onih koje nemaju nikog i ništa. I nemaju gde...
          Možda... Da, nebo me zove.

2000.

Dan za pamćenje

           Bio je divan majski dan. Sve je bilo tako lepo uklopljeno - nebo, vreme, sunce, zvuci, raspoloženje prolaznika. Osećala sam se kao na snimanju nekog filma.Bila sam obučena i našminkana za predstavu, imala sam plavu periku.
          Krenula sam na probu ranije nego obično, da bih se prošetala i imala dovoljno vremena da svratim negde na kafu. Otišla sam do bašte restorana pored kog često prolazim, ali nikad nisam ušla unutra.
          Dan je bio takav da je bilo skoro nemoguće ne biti srećan. Bar je meni tako izgledalo. Bila sam tako puna života, pozitivne energije, vrištalo mi se od sreće i nekog unutrašnjeg uzbuđenja.
Volela sam ceo svet.I ceo svet je bio moj.Vazduh je mirisao na ljubav i sreću.
           Konobar mi je doneo kafu, razmenili smo par reći i ostavio me je da uživam.Posle nekog vremena, čula sam muški glas, ali se nisam obazirala na to što govori. Mislila sam da se ne obraća meni, a i nisam želela da mi nešto kvari uživanje.
-  Devojko plave kose, okrenite se!
-  Hahaha!
-  Zašto se smejete?
- Obično kažu"plavušo!"
-  A, plavuša je nesto drugo.
Sunce mi je išlo u oči i nisam ga dobro videla. Zaklonila sam oči i videla krupnog, crnog muškarca,  lepih crta lica. Sedeo je u uglu bašte, tri stola dalje.
-  Da Ii biste podelili sa mnom lepotu ovog jutra?
-  Iz kog veka ste?
-  Iz kog veka je potrebno da čovek bude da biste popili kafu sa njim?
-  Izvolite. -  pokazala sam rukom na stolicu.
-  Odavde je bolji pogled.
-  Na šta?
-  Na život i svet.- rekao je uz osmeh.
Sela sam pored njega i rekla:
- U pravu ste.
Satima smo sedeli i pili kafu. Ljudi, zvuci, mirisi… Sve se tako lepo izmešalo oko nas.
            Nisam otišla na probu. Nisam se javila ni mojima, ni u pozorište. Nisam ponela mobilni i nije mi bilo bitno.
Taj dan sam poklonila sebi.Imala sam divnog sagovornika. Izgledala sam kao neko drugi, osećala se opušteno, kao neko drugi. Znala sam da ga vise nikad neću videti, a i ako se budemo videli, pretpostavila sam da me neće prepoznati. Rekao je da voli pozorište, ali da poslednjih godina nije išao. Prećutala sam da imam muža i decu. Nisam rekla ni da sam pozorišna glumica.
           Pričali smo o svemu, životu, muzici, ljubavi, filmovima, umetnosti… U većini životno bitnih stvari stavovi su nam se poklapali, slušali smo istu muziku, voleli more, brzu vožju, romantične šetnje, povremena bekstva od svih i svega. Tako je sve bilo lepo,jasno, bistro. Kao nebo iznad nas.
           U jednom trenutku je bio sasvim prirodno da se poljubimo. Divno, kao i taj dan.
Neobavezno,a ipak duboko… Ne znam ni kako da objasnim.
           Na trenutak sam poželela nesto više, ali želja je trajala samo tren. Ipak je on postojao samo za taj izmišljeni dan, kad su moji poludeli od brige zbog mene, a ja sam uživala.
           Konačno, primorala sam se da krenem kući. Želela sam da ga ponovo vidim, na istom mestu i u istoj priči, ali sam znala da ništa ne bi bilo isto.
Tražio mi je broj telefona. Nisam mu dala, ali sam uzela njegov. Ustala sam, poljubila ga u obraz  i rekla :
-  Nemoj da ustaješ. Ne treba da me pratiš... Odoh sama.
-  Javićes se?  Bilo bi mi drago.
Klimnula sam glavom i krenula. Vraćala sam se u realnost. Sve je bilo kao san i da nije trebalo da se pravdam kod kuce i na poslu, tog dana bih se i secala kao sna.
           Razmišljala sam sta da kažem mužu. Dok nismo imali decu, shvatao je moju potrebu da nestanem na par sati. Od kako se prvo dete rodilo, nikada to nisam uradila.
           Kad sam se dovoljno odmakla, okrenula sam se i zanemela. Konobar mu je pomagao da sedne u invalidska kolica. Bože... Htela sam da se vratim i shvatila u trenutku da ne treba. Nije hteo da znam. Osetila sam kako mi se suze slivaju niz lice.

                                                                    ***

            Došla sam kući i grozničavo počela da pišem. Napisala sam priču po kojoj je urađen pozorišni  komad, koji je doživeo veliki uspeh. Nadala sam se da će se javiti. Nije.
            Zato sam i napisala ovu priču za novine. Nadam se da će je pročitati i da će se javiti. Ja sam  njegov broj bacila pre nego što sam se okrenula. Volela bih da uspeh podelim sa njim.
           Nisam ovo napisala zbog novca ili slave, već zbog onoga što sam tog dana doživela i naučila.
           Nadam se da će mi poverovati.

Život je pred nama

                                            

       -  Zašto sam se udala? Roditelji su me pritisnuli. Majka je rekla: "Udaj se, makar se za tri dana razvela. Prespavao je ovde. Svi su videli."
           Kad sam htela da se razvedem, rekli su da se u našoj porodici niko ne razvodi. Pitali su gde planiram da živim ako se razvedem.
           Posle su došla deca i druge obaveze i problemi. Postala sam mama, bebi servis i ostalo što ide uz to. Ugojila sam se, zapustila.
           Imao je ljubavnice. Deca tada još nisu bila završila srednju školu, pa nije bilo pametno da se tad razvodim. Nisam htela da ih dodatno traumiram. I tako su bili kao blesavi u pubertetu. 
Posle sam čekala da završe fakultet i da nađu posao.
           Sad mi jedan sin kaže da je razvod u mojim godinama čista glupost, a drugi me pita zašto sam ostala u braku kad sam bila nesrećna. Ne može da shvati šta je majčinska ljubav i ono što nazivaju žrtvom, a nije žrtva... Majka voli i daje. Nikad nisam to doživljavala žrtvom... Majka je ... majka...
          Imam pedesetpet godina, užasno teško podnosim menopauzu, izgledam grozno, osećam se grozno.
          Konačno sam podnela zahtev za razvod. Neću da protraćim i preostale godine. Život je pred nama ako nismo sputani brojkama.

O knjizi "Bekstva i traganja"

             

           Najstarija priča u knjizi je napisana 1985. Najnovija 2011. Sve su dobile naslove onda kad su morale da ih dobiju. Do tad su imale redne brojeve. Do aprila prošle godine stajale su u fascikli, neke u rukopisu, neke štampane na prastaroj pisaćoj mašini OLIMPIA.

          Pišem oduvek, a da dobro pišem shvatila sam (osim što sam dobijala petice i čitala radove u školi), kad mi je nastavnica za sastav koji je bio izmišljen od početka do kraja, rekla: "Bravo! Ovo može da napiše samo onaj ko je to doživeo!"
         Gomilale su se priče. Porodica i prijatelji su odavno prestali da me nagovaraju da objavim knjigu ili da šaljem priče na konkurse. Znali su da je moj odgovor "Čekam nešto" . A šta sam čekala, nisam znala.
          U aprilu prošle godine, u velikoj žurbi sam ušla u banku. Unutra su me dočekali mir i tišina... Sela sam između dvoje ljudi i za sebe prokomentarisala da se nadam da neću morati ništa da popunjavam. Gospođa do mene je odgovorila :"Jao, ni ja ne volim, iako se bavim pisanjem." 
Ta rečenica me je trgla i pitala sam: "Šta znači da se bavite pisanjem?"
Skromno je odgovorila da piše pesme, književne kritike...
"Onda ja vas čekam celog života!"
Nasmejala se i pitala: "I vi pišete? "
Tad nisam shvatila da je bila malo skeptična. 
          Bez ikakvih očekivanja, odnela sam joj priče. Posle nekoliko dana me je zvala i pitala da li da piše recenziju i nazvala me "koleginice", na šta sam se slatko nasmejala. Baš mi je prijalo.
Htela sam da objavim knjigu pod pseudonimom, sa fotografijom mora, dugačkog mola,neba i jedne klupe na koricama.
          Gospođa Milica Jeftimijević Lilić, koja je pisala recenziju me je pitala: "Zar ne bi bilo lepše da vaše unuče jednog dana kaže: "Baba Milica je bila pisac"? A ne neka ... izmišljena osoba?" 
         U međuvremenu sam izbacivala priče, pisala nove, s mukom smišljala naslove, pitala se koga će to zanima, bila zadovoljna, nezadovoljna, sumnjičava... Uh!....
Odahnula sam kad sam predala priče izdavaču.
         Sad uživam u priči u koju sam "upala" igrom slučaja... Presrećna sam kad mi ljudi kažu da su oduševljeni knjigom, da ih je trgla i podstakla da  razmišljaju o nečemu drugačije, iznenadjuju su me oni koji  mi se zahvale što sam je napisala. Iznenađuju me oni koji mi čestitaju na hrabrosti. Iskreno, iznenađena sam toliko pozitivnim reakcijama.