Izbeglica

                                          

              Polako, ali sigurno nestaje sve. Njemu moj osmeh ne znači više. Suze ne primećuje. Volim ga i dalje. Želim da odem, a nemam gde.
Pakao stiže. Za oboje.
            Osećam da mu je teško da me gleda pored sebe, a zna da nemam gde da odem.
On je mlad  i perspektivan. Iako sam mlađa, u meni nema ni trunke njegove živosti. Kad neko izgubi sve, a onda nađe nešto, to mu postaje sve.
           Ne voli me više i treba da krene dalje. Ne može od mene. I nema srca da mi kaže da idem. Ipak, samo je pitanje vremena kada više neće moći da trpi ni moj glas, ni moj miris u svojoj, do juče, našoj kući...
           A ja? Čekam. Ne znam šta. Ni sutra neću imati gde...
I sutra ću biti samo jedna od toliko izbeglica u ovom gradu. Jedna od onih koje nemaju nikog i ništa. I nemaju gde...
          Možda... Da, nebo me zove.

2000.