Dan kao i bezbroj drugih, primicao se
kraju. Ostalo je još samo da odemo na dečji rođendan. Bili smo umorni i nije
nam se išlo, ali obećanje je obećanje.
Velika, lepa igraonica, puna dece.
Graja,vriska,muzika. Slavljenica puni četiri godine. Deca se igraju, jure,
roditelji opušteno sede, pričaju. Tu su sendviči, piće… Uobičajeno… Još malo,
pa će i torta.
Pogled mi pada na unezverenu devojku koja
je trebalo da animira decu.Viče na njih da odu u drugi deo igraonice.
Shvatam da se nešto ozbiljno dešava. Čujem šapat: ženi je pozlilo. Okrećem se i
vidim ženu koja leži u lokvi krvi. Pokušavam da zaklonim sinu vidik. Ne znam
gde mi se muž izgubio. Sin je zapeo da ide u taj deo igraonice.
Zabrana ne pomaže, kuka i dalje. Kažem mu da je ženi pozlilo i da će uskoro
doći hitna pomoć i da će moći tamo da se igra tek kad je budu odveli. Gleda me
zbunjeno. Verovatno je samo po izrazu mog lica shvatio da treba da ućuti.
Ne pada mi na pamet da žena
umire. Gledam dečaka koji plače i doziva majku. Žena do mene
kaže da je žena kojoj je pozlilo njegova majka. Srce mi se steže. Druga kaže da
je to njegova baba, koja ga je svakog dana tu dovodila.
Dečja graja,vriska i muzika postaju sve
jači. Pojavljuje se moj muž. Bled i vidno potresen. Devojka mu kaže:
"Svaka vam čast." Ne znam o čemu govori. Je l dobro? Stigla
hitna? Odmahuje glavom i grli me. Vidim da mu je dukserica krvava.
S one strane zida, jedna žena,
majka, supruga, baba, prijateljica, kuma, komšinica... je umrla. Sa ove strane
život vri… Tako je tanka linija između…
Dva sata kasnije, kad smo odlazili, ćerke
i muž su još razgovarali sa policijom.
*
Vozili smo se bez reči. Pred zgradom smo
sreli komšiju, nadaleko poznatog hipohondra. Pitao je zašto smo tako bledi.
Rekla sam mu u dve rečenice. Pogledao je mog muža i rekao da matorim ljudima
treba pomoći da umru, a ne da ostanu živi... Ne znam da li je zgroženost
dovoljno jaka reč za ono sto smo osetili u tom trenutku.
Stavila sam sina da spava, skuvala kafu.
Kakav dan... Ćutali smo dugo.
*
“Video sam je dok je sedela na
stolici i odjednom je počela da pada. Pokušao sam da je uhvatim. Kao da me je
nešto poslalo do nje. Neverovatno.... Kakav osećaj nemoći. Pokušao sam da joj
pomognem, ugrizla je jezik... Krv nije bila crvena,već skoro crna. Kakav je to
težak miris… Zadah smrti. Užas... Nikad neću zaboraviti. Ruka me boli od siline
kojom sam je držao. Bila je ljubičasta…Uh, zar je moralo tako? Dva puta je
uzdahnula i znao sam da je umrla. Jebem ti život...”
