Došla je kod mene sinoć, kasno. Ustvari, kasno je relativan pojam. Viđali smo se mi i posle ponoći, ali svi četvoro. Bilo sam iznenađen kad samo otvorio vrata. Kao i svakom muškarcu, prvo sam pomislio, pošto je znala da mi žena nije tu, da je došla zbog seksa.
Ustvari, to mi je, verovatno, palo na pamet, jer sam je želeo. Ivana je lepa, inteligentna, zgodna, uvek doterana, ljubazna i hladna.- Izvini što sam došla u ovo doba. Znam da Mila radi noćnu...
-Da... Nije tu.- bio sam zbunjen. Mislio sam da će reći da je zaboravila da Mila noćas radi.
-Mogu li da uđem?
-Da, da, izvoli. – razmišljao sam kako treba da se postavim, a nisam ni znao šta hoću. Prošla je pored mene i osetio sam njen miris, njen parfem, miris šminke... Uvek je mirisala, tako...
Ne bi mi bilo prvi put da prevarim Milu, ali to su bile neke druge varijante. Službeni put i slično... Svakako to nikad nisam ni pomislio da uradim u našem stanu. Bez obzira na sve, kuvalo mi se u stomaku, osećao sam ono što bi i svaki muškarac u takvoj situaciji. A, i nije baš čest slušaj da ovako lepa žena dođe kod vas oko ponoći. Jeste da smo dugogodišnji prijatelji, jeste da sam sa Bojanom išao u srednju školu... Sve to jeste, ali izazov je preveliki... Trudeći se da zvučim nonšalantno, pitao sam:
- Hoćeš li nešto da popiješ?
- Može viski?
- Otkad ti piješ alkohol?
- Molim te, daj mi.
Ćuteći sam je posmatrao u ogledalu. Vrtela je burmu, gledala u pod. U sledećem trenutku je držala lice u šakama. Shvatio sam da nije došla zbog...
- Ivana? Jesi li dobro?
- Nisam. – podigla je pogled prema meni. – Napravila sam... Ne znam šta sam napravila...
Tek kad sam joj prišao blizu, video sam da su joj beonjače crvene i da je plakala.
Seo sam pored nje i zagrlio je.Nije se pomerila.
- Da ti donesem nešto drugo umesto viskija?
- Ne, daj mi. Hvala.
Popila je malo i napravila gadljiv izraz lica.
- Fuj! Kako neko može ovo da proguta?
Nasmejao sam se i doneo joj sok.
- Šta si to napravila?
- Prevarila sam muža.
Ostao sam bez reči. Gledao sam je u oči i video kako se pune suzama.
- Nemoj da plačeš, Ivana. Nije to tako strašno. – znao sam da govorim glupost, ali nisam znao šta drugo da kažem. Svi smo mislili da im je brak jedan od retko uspešnih.
- Nije samo problem u tome što sam ga prevarila, mada nisam mislila da ću ikad to uraditi. Iznenada se pojavio, posle deset godina... Probudilo je...
- Ko se pojavio?
- Čovek sa kojim sam provela tri divne godine i kog sam mislila da sam davno prebolela. Doduše, svih ovih godina sam mislila na njega i znala sam da ga volim i da ću ga voleti uvek, ali život je išao svojim tokom. Sa Bojanom mi je lepo, volimo se, imamo dobar brak... I onda se pojavio On... Sreli smo se slučajno nekoliko puta. Svaki put posle susreta sa njim, danima sam bila u oblacima. Bila sam presrećna. Volela sam ga, želela i znala da i on oseća nešto prema meni. Uživala sam, volela sam ceo svet.
Nisam mogao da zamislim da bi Ivana sebi ovo dozvolila. Uvek sam mislio da je zatvorena i hladna. Još više sam bio šokiran da o tome priča, pogotovo meni.
- I, onda me je pitao da izađemo uveče na piće. - nastavila je. - Izašli smo, lepo se proveli, prošetali, podsetili se prošlosti... Onda me je poljubio i sve se okrenulo oko mene. Kao da mi je neko izvadio mozak. Ništa nije postojalo, ni Bojan, ni pitanje treba ili ne treba? Samo ljubav i želja... Nenormalna želja. Shvatila sam da sam ga, ustvari svih ovih godina čekala, jer sam znala da će doći. Ljubila sam ga kao luda, nesvesna da se nalazimo na ulici.
Kad je pitao da li idemo kod njega nisam ništa rekla, samo sam klimnula glavom. Ne treba da ti pričam da je bilo fenomenalno. Provela sam noć sa njim. Bojan nije bio u Beogradu, pa nisam morala da žurim kući. Ujutru je spremio doručak, skuvao kafu, sve je bilo kao u dobra stara vremena. Bože, kad ovako pričam, ispade kao da Bojana ne volim. Volim ga, volim... Svih ovih godina volela sam i Borisa. Glupo zvuči, zar ne?
- Ne, to se dešava vrlo često. Svi imamo pre braka neku veliku ljubav, koja nije realizovana iz ovih ili onih razloga, a ne možemo je iščupati iz srca. Te stvari su trajne.
- Da, na neki način voliš ljude sa kojima si bio ranije, ali ne čekaš deset godina da se vrate!
- I, kako ste se rastali tog jutra? - probudila se tračara u meni.
- Kao da živimo zajedno. Otišli smo na posao, onda kod njega. Bože, kako sam bila srećna. Kad me je Bojan zvao, rekla sam da sam kod drugarice. Ostatak dana smo proveli u krevetu, mazili se, vodili ljubav... Ne znam da li možeš da zamisliš kakav je osećaj kad ti se takva želja ispuni... Čini ti se da ćeš da pukneš od miline, da su svi oko tebe dobri i srećni, da si besmrtan, da... Ma, ne znam kako da ti objasnim... To treba doživeti. – kako je bila lepa. Kao da je sunce ozarilo to uplakano lice. Ućutala je i oči joj ponovo poprimiše onaj tužan izgled.
- Je l Bojan saznao? – mislio sam da je to razlog što plače.
- Ma, kakav Bojan? On sa ovom pričom nema veze. Ima, ali nema... Nešto posle ponoći sam se vratila kući, jer je Bojan trebalo ujutru rano da se vrati. Dovezao me je tamo malo dalje od zgrade. Ljubili smo se u kolima. Bio je beskrajno nežan. Rekla sam da moram da idem i on je samo klimnuo glavom i pomazio me po kosi.
Izašao je iz kola da mi otvori vrata i rekao: "Bilo mi tako lepo sa tobom, tako toplo, tako poznato. Tako moje..." O, bože, topila sam se od njegovh reči. Jedva sam se naterala da se odvojim od njega i odem kući. Sačekao je da uđem u ulaz, mahnuo mi i otišao. Nekoliko minuta sam stajala naslonjena na vrata, gledajući u pravcu farova koji su nestali u noći.
- I ? Šta je bilo kad je Bojan došao?
- O, bože, nije problem u Bojanu!
- Nego?
- Skoro mesec dana mi se nije javio posle toga.
- Možda...
- Ćuti, molim te! Videla sam ga u gradu, sa devojkom dosta mlađom od njega. Nisam htela da me vidi, ali... Morala sam da vidim nju. I naravno, video je i on mene. Mahnuo mi je da priđem. Nasmešila sam se. I oni su krenuli prema meni. Zagrljeni.
- Ovo je Ivana, moja...- zastao je značajno- drugarica iz mladosti, a ovo je... – ništa dalje nisam čula. «Drugarica iz mladosti????? Zemljo, otvori se...»
Osetila sam u ruci njenu, glatku, mladu ruku i osetila se starom. Sa tridesetpet godina sam se osetila starom!
Poljubio me je u obraz i šapnuo: "Ženim se uskoro, ali to nema veze sa nama" i namignuo. Osetila sam mučninu i pulsiranje u glavi. Na silu sam se nasmejala i pitala zar je u njegovim godinama sramota imati i neku bivšu devojku? Ili misli da se očekuje da nevin uđe u brak?
Oboje su se glasno nasmejali. On me je, doduše, popreko pogledao, ali ništa više nije bilo bitno.
- Ma, shvatila sam ja odmah da ste njegova bivša, ali, on misli da nisam naročito pametna, izgleda...
Šta misliš kako sam se osećala kad mi neka klinka kaže "njegova bivša", a ne kaže devojka??? Njegova bivša??? Ima li kraja?...Da, ko visoko leti, nisko pada...
- Ajoj, shvatam. Pa, dobro, verovatno misli, ti si udata, on pred ženidbom, što se ne biste povremeno viđali kad vam je lepo...
- Lepo? Čoveče, ja ga volim! I svih ovih godina sam ga volela. I sve bih ostavila zbog njega, zbog iluzije koju sam gajila! I što je najgore od svega, verovatno nisam bila onakva žena Bojanu, kakva bih bila, da sve ove godine nisam čekala pogrešnu osobu! Shvati, volim Bojana. Želim da ga usrećim. Sad znam da sam prebolela Borisa, ali kako da pogledam Bojanu u oči? Otišla sam krevet sa drugim čovekom! Prevarila sam ga! Čoveka koji mi je pružio sve, u svakom smislu.
- Ivana, - uhvatio sam je za ruke – svesna si da imaš dobar brak, da je Bojan izuzetan čovek,- ugrizao sam se za jezik, zbog onoga što mi je palo na pamet kad sam je video na vratima. Stideo sam se što sam osećao razočarenje što nije došla zbog onoga čemu sam se ponadao. Čudan je to bio osećaj, istovremeno olakšanje i razočarenje...- ovaj, nemoj na ovo sa Borisom da gledaš kao na grešku, jednostavno prihvati kao detalj iz prošlosti.
- Detalj iz prošlosti??? – razrogačila je oči.
- Da, jer to i jeste. To je bilo juče, sutra je novi dan. Provela si se divno...
- Ma, nije to bio provod...
- Pokušaj tako da ga posmatraš i biće ti lakše. Želela si ga. Verovatno bi otišla sa njim u krevet i da ti je odmah rekao je samo seks u pitanju.
- Samo seks?... Ne bih...
- Očigledno je da izuzetno privlačite jedno drugo i da ste se sreli u pravom trenutku. Trebalo je oboma...
- Pa, on želi da nastavimo i misli da i ja isto želim!!!
- Ivana, kao muškarac ti kažem, normalno je da želi...
- Ali on se ženi! Kako je normalno???
- Pa, i ti si udata! – videvši njen izraz lica, shvatio sam da sam rekao nešto pogrešno.
Ustala je i spustila čašu na sto.
- Kako sam mogla da pomislim da bi ti mogao da me shvatiš? Čoveče, ja sam udata, a do juče sam nešto osećala i prema Borisu, shvataš? On se ženi, trebalo bi da voli tu ženu, bio je sa mnom... O, uzalud ti pričam... Kad nisi odmah shvatio... Ja sam ga volela, on je hteo samo seks. To boli, shvataš? Ja nisam otišla sa nekim ko mi se dopao, onako usput... Ne, ne vredi... Muškarcu sam našla da pričam ovo...
- Ivana...
- Izvini što sam te uznemiravala.
- Nisi. Nema problema. Izvini ti, nisam mislio tako kako sam rekao... Samo sam hteo da kažem da je on, verovatno, računao, ti si udata, a otišla si sa njim u krevet... Možda je pomislio da je tebi to normalno, da i tebi treba malo promene...
- Ćuti, iz glupog ideš u još gluplje...Uopšte nije bitno to šta je on mislio, ako je išta mislio! Bitno je da se JA osećam ovako kako se osećam! Bitno je da sam osetila neverovatnu sreću sa njim i bila spremna da napustim sve zbog njega, zato što sam sve ovo vreme verovala da ga volim i da mora i on mene da voli, a on uopšte nije isti čovek...
- Naravno da nije. Deset godina je dug period.
- Vreme nema ništa sa tim.
- Sedi, Ivana, skuvaću kafu, pa da natenane, popričamo o ...
- Ne, nema potrebe, izbacila sam to iz sebe. Valjda mi je samo to i bilo potrebno. Zašto baš tebi, ne znam, ali sad više nije ni bitno... Treba li da te zamolim da ne pričaš ni... – prekinuo sam je. Spustio sam ruke na njena ramena.
- Nemoj da vređaš. Ostaje između nas. – osetio sam toplinu njenih ramena pod rukama. Zaista, nije bilo čudno što je čovek toliko želeo... Imala je nešto u sebi... Na trenutak sam zamislio kakav bi naš odnos bio da smo, kojim slučajem zajedno. Ovakva žena... Valjda Bojan ume da ceni to što ima... Nisam osetio samo fizičku privlačnost prema njoj. Neko čudno osećanje se uvuklo u mene. Imao sam želju da je stavim u krevet, ušuškam i mazim celu noć po kosi. Uvek sam je smatrao izuzetno privlačnom ženom i da nismo bili prijatelji ništa me ne bi sprečilo da je odvučem u krevet... Tog trenutka sam shvatio da postoje žene zbog kojih ne postoje druge, žene kojima vredi biti veran. Žene u pravom smislu reči.
- Hvala. Verujem ti. Dođi sa Milom sutra kod nas. – osećala se pripadnost u načinu na koji je rekla to kod nas. Bolje od svega što je večeras izgovorila shvatio sam taj izraz lica i način na koji je rekla te dve, naizgled, nebitne reči - kod nas...
- Napraviću kolače.
Ruke mi skliznuše niz njena ramena.
- Doći ćemo.
- Idem sad. Muž mi dolazi uskoro, a vidi kako izgledam. – Muž mi dolazi ponavljala je u sebi. Još nikad nije osetila značenje te reči na ovaj način. Moj muž! MUŽ! Moj Bojan! Volim ga! Osetila se slobodnom, očišćenom od višegodišnje opsesije. Osetila se spremnom da mu bude Žena.
- Izvini, nisam te čula.
- Super izgledaš, samo malo obriši ovde – krenuo sam rukom da joj obrišem razmazanu maskaru, ali sam naglo trgao ruku.
- Hvala, idem da se sredim. Hvala ti. – krenula je, vratila se, poljubila me u obraz i otišla.
Zatvorio sam vrata za njom. Seo sam na pod. Ovo je zaista bio doživljaj. Vraćale su mi se reči i slike iz ovih sat vremena, njene oči, ruke, suze, osmeh...
Nadao sam se da će Mila kasniti. Želeo sam da budem što duže sam.
