Navikao sam da pred spavanje ležimo okrenuti
jedno prema drugom, gledamo se, retko kad pričamo. Stavila bi svoju ruku ispod
mog obraza i nežno me palcem češkala po slepoočnici. Dlan joj je bio tako nežan
i mek, uvek mirišljav.
Nisam ni bio svestan koliko prija ova i mnogo drugih, naizgled sitnica. Kao
poljubac kad krenem i kad se vratim...
Na stranu svi problemi i svađe kojih je bilo, kao i u svakom braku, tek sad,
kad je više nema, znam da sam imao ženu koja me je volela i bila stvarno moja.
Umrla je i u tom trenutku nisam bio svestan šta
njena smrt znači za mene. Tih par meseci borbe za zivot, bio sam skoncentrisan
na nju, na to da joj pomognem, olakšam koliko mogu, na tužnu činjenicu da će
tako mlada napustiti ovaj svet.
Kad je sve bilo gotovo, setio sam se kako sam na
sahranama i sam umeo da kažem, ono što su mnogi meni rekli sada: «Bila je divna
žena i tako mlada... Život ide dalje, moraš da budeš jak...» i shvatio koliko
te reči, uglavnom, nemaju veze sa istinom...
Ne znamo mi šta je neko nekome. Ne znamo ni šta je nama neko, dok je tu.
Tek po praznini koja ostane za nekim, shvatimo koliko je on bio deo nas.
Legnem na njenu polovinu kreveta, stavim desnu ruku ispod
levog obraza, češkam se palcem po slepoočnici i osetim da je tu. Dođe pred
spavanje. Da mi olakša bar noć.
