Koliko dugo mi ovi
lepo poređani koferi kraj vrata prete i zašto su mi svakog časa sve veći?Koliko je vremena prošlo od kako sam se pozdravila sa društvom? Poslednji put
sam poljubila Gorana. Tek sad znam da ga volim… Aleksandra je plakala. I nju
volim…Nikog osim njih i nemam…
Poslednji put? Zašto mi se te dve reči
stalno motaju po glavi? Vratiću se… Jednom…Toliko dugo sam ovo planirala,
pripremala, mučila se da ostvarim san, a sad plačem. Čini mi se da mi i
suze klize polako, kao da će, ako skliznu brže, ubrzati čas odlaska… Bože,
pričam gluposti… Australija. Tako blizu, a tako daleko.
Uh, kako minuti
podmuklo idu!Ne želim da idem. Da li je u pitanju samo strah? Shvatila sam koliko sve ovo
volim i koliko je deo mene... Ili ja deo njega.
Ne, neću da plačem. Pozdravila sam se sa svima, ponela sve što imam, počeću
život od nule, bez prošlosti, bez pritisaka. Biću zaslužna ili kriva za sve što
me snađe. Biću slobodna.Neću da plačem. Zavoleću Australiju i život tamo. To je ono o čemu sam maštala
još u domu.
I koliko je siročadi kojima se pruži ovakva prilika?A... možda je to što
tražim u Australiji sve vreme bilo pored mene, a ja ga, slepa za sadašnjost i
realnost, nisam primetila?Po šta, uostalom idem u Australiju? Sreću? Bože, šta je sreća?... Da li je
uopšte sreća što su me našli ostavljenu u parku, tek rođenu? Gorane, da li znaš
da te volim? Opet suze...
E, neću! Dosta je!
Odlučila sam davno. Osećanja nisu bitna. Samo da još jednom bacim pogled...
Stiže taksi. Oh...
HAJDE SA MNOM
BEOGRADE!!!
1986.
Нема коментара:
Постави коментар