Bio je divan majski dan. Sve je bilo tako lepo uklopljeno - nebo, vreme, sunce, zvuci, raspoloženje prolaznika. Osećala sam se kao na snimanju nekog filma.Bila sam obučena i našminkana za predstavu, imala sam plavu periku.
Krenula sam na probu ranije nego obično, da bih se prošetala i imala dovoljno vremena da svratim negde na kafu. Otišla sam do bašte restorana pored kog često prolazim, ali nikad nisam ušla unutra.
Dan je bio takav da je bilo skoro nemoguće ne biti srećan. Bar je meni tako izgledalo. Bila sam tako puna života, pozitivne energije, vrištalo mi se od sreće i nekog unutrašnjeg uzbuđenja.
Volela sam ceo svet.I ceo svet je bio moj.Vazduh je mirisao na ljubav i sreću.
Konobar mi je doneo kafu, razmenili smo par reći i ostavio me je da uživam.Posle nekog vremena, čula sam muški glas, ali se nisam obazirala na to što govori. Mislila sam da se ne obraća meni, a i nisam želela da mi nešto kvari uživanje.
- Devojko plave kose, okrenite se!
- Hahaha!
- Zašto se smejete?
- Obično kažu"plavušo!"
- A, plavuša je nesto drugo.
Sunce mi je išlo u oči i nisam ga dobro videla. Zaklonila sam oči i videla krupnog, crnog muškarca, lepih crta lica. Sedeo je u uglu bašte, tri stola dalje.
- Da Ii biste podelili sa mnom lepotu ovog jutra?
- Iz kog veka ste?
- Iz kog veka je potrebno da čovek bude da biste popili kafu sa njim?
- Izvolite. - pokazala sam rukom na stolicu.
- Odavde je bolji pogled.
- Na šta?
- Na život i svet.- rekao je uz osmeh.
Sela sam pored njega i rekla:
- U pravu ste.
Satima smo sedeli i pili kafu. Ljudi, zvuci, mirisi… Sve se tako lepo izmešalo oko nas.
Nisam otišla na probu. Nisam se javila ni mojima, ni u pozorište. Nisam ponela mobilni i nije mi bilo bitno.
Taj dan sam poklonila sebi.Imala sam divnog sagovornika. Izgledala sam kao neko drugi, osećala se opušteno, kao neko drugi. Znala sam da ga vise nikad neću videti, a i ako se budemo videli, pretpostavila sam da me neće prepoznati. Rekao je da voli pozorište, ali da poslednjih godina nije išao. Prećutala sam da imam muža i decu. Nisam rekla ni da sam pozorišna glumica.
Pričali smo o svemu, životu, muzici, ljubavi, filmovima, umetnosti… U većini životno bitnih stvari stavovi su nam se poklapali, slušali smo istu muziku, voleli more, brzu vožju, romantične šetnje, povremena bekstva od svih i svega. Tako je sve bilo lepo,jasno, bistro. Kao nebo iznad nas.
U jednom trenutku je bio sasvim prirodno da se poljubimo. Divno, kao i taj dan.
Neobavezno,a ipak duboko… Ne znam ni kako da objasnim.
Na trenutak sam poželela nesto više, ali želja je trajala samo tren. Ipak je on postojao samo za taj izmišljeni dan, kad su moji poludeli od brige zbog mene, a ja sam uživala.
Konačno, primorala sam se da krenem kući. Želela sam da ga ponovo vidim, na istom mestu i u istoj priči, ali sam znala da ništa ne bi bilo isto.
Tražio mi je broj telefona. Nisam mu dala, ali sam uzela njegov. Ustala sam, poljubila ga u obraz i rekla :
- Nemoj da ustaješ. Ne treba da me pratiš... Odoh sama.
- Javićes se? Bilo bi mi drago.
Klimnula sam glavom i krenula. Vraćala sam se u realnost. Sve je bilo kao san i da nije trebalo da se pravdam kod kuce i na poslu, tog dana bih se i secala kao sna.
Razmišljala sam sta da kažem mužu. Dok nismo imali decu, shvatao je moju potrebu da nestanem na par sati. Od kako se prvo dete rodilo, nikada to nisam uradila.
Kad sam se dovoljno odmakla, okrenula sam se i zanemela. Konobar mu je pomagao da sedne u invalidska kolica. Bože... Htela sam da se vratim i shvatila u trenutku da ne treba. Nije hteo da znam. Osetila sam kako mi se suze slivaju niz lice.
***
Došla sam kući i grozničavo počela da pišem. Napisala sam priču po kojoj je urađen pozorišni komad, koji je doživeo veliki uspeh. Nadala sam se da će se javiti. Nije.
Zato sam i napisala ovu priču za novine. Nadam se da će je pročitati i da će se javiti. Ja sam njegov broj bacila pre nego što sam se okrenula. Volela bih da uspeh podelim sa njim.
Nisam ovo napisala zbog novca ili slave, već zbog onoga što sam tog dana doživela i naučila.
Nadam se da će mi poverovati.
Нема коментара:
Постави коментар