Mara je sinoć do kasno
radila i prvi put nije bila u stanju da ustane u uobičajeno vreme. Oduvek je ranoranilac i nije joj teško da ustane rano, čak i
kad legne u dva posle ponoći.
Ustaje rano i vikendom, stavi ručak da se
kuva, uključi veš-mašinu, skuva kafu i dok se prohladi, ustane i Ranko. Doručkuju, popričaju, popiju kafu, on ode na posao, ona završi po kući i ode da čuva
komšijsku decu ili sređuje stanove, a
najviše voli kad joj donesu veliku količinu veša za peglanje. Po ceo dan je u
stanju da pegla i gleda televiziju. Serije se smenjuju i svaku je može da
prepriča od početka do kraja.
Ranko je majstor za
sve. Radi i kao građevinac, stolar, moler... Razume se i u elektriku. Uvek su živeli mirno i povučeno. Imali su jedno drugo i svoj svoj mali svet, krug prijatelja i
rodbine sa kojim su se družili. Ništa više nisu tražili od života. Jedina želja
koja im je ostala neostvarena, bila je da imaju decu.
Tog jutra je Mara
izašla u spavaćici, čupava i podbula od spavanja. Osetila je miris kafe. Videla
je koliko je sati i naglas rekla:
- Au, Ranko, što me pusti da do ovog doba spavam?
Kako joj nije odgovorio, mislila je da je u toaletu i otišla u kuhinju. Čula je da se otvaraju
vrata dnevne sobe i pre nego što je čula glasove, izašla je iz kuhinje i
ustuknula.
Ranko je bio sa nepoznatim čovekom. Čovek je
bio u odelu, imao poslovnu tašnu u jednoj ruci i mantil prebačen preko druge
ruke.
- Jao, izvinite što sam ovakva izašla. -
poželela je da propadne u zemlju.
- Nemojte se izvinjavati, gospođo, molim vas! - rekao je nepoznati i
pružio joj ruku. - Rekao mi je Ranko da ste vredna žena i da ste do kasno sinoć
šili...
- Pa, jesam... - bila je skroz zbunjena. Pogledom koji se prošetao po
njenom oblom, jedrom telu joj je naterao rumenilo u obraze. O, sramote...
- Da se predstavim... advokat Jovanović. - rekao je kao da je sam
kralj... Skoro da je osetila potrebu da mu se pokloni...
- Mara, Mara... Petrović.
Ranko joj priđe i zagrli je preko ramena.
- Moja Mara, zlata vredna žena. - rekao je s ponosom.
- I lepa žena, moram priznati. - s osmehom je rekao advokat.
- Ju, nemojte, molim vas. - Mara nije znala šta ju je snašlo.... - Idem ja da se sredim, pa da stavim kafu i
nešto za meze?
- Hvala, drugi put. Popili smo već. Otkako mi je žena umrla, ne družim se mnogo sa ljudima.
- Gospodine Jovanoviću, ja ću da vas ispratim, a ovo sve po dogovoru...
- Naravno, naravno! Samo, nikome ni reč!
- Budite bez brige.
- Doviđenja, gospođo Maro.
- Doviđenja gospodine... advokatu... - nije ni čula njegovo prezime.
Vratila se u kuhinju. Srce joj je lupalo kao ludo. Ranko je bio jedini
muškarac u njenom životu i za nju je ovo bilo strašno. Nije joj se svideo
advokat. Pun sebe do bezobrazluka.
- Pa, što mi nisi rekao da ćemo imati gosta? Što me pusti da se izbrukam
onako? U ovoj kratkoj spavaćici da me gleda nepoznat čovek. Vidiš da je skoro,
pa providna?
- Nisam hteo da te budim, mislio sam da će ranije otići. Ništa strašno
se nije desilo. Uostalom, lepšu ženu skoro nije video... - hteo je da joj udeli
kompliment, ali je izazvao suprotan efekat.
- Sram te bilo. Polugola sam izašla pred čoveka i još me je odmerio od
glave do pete. Sramote li, bože... A,
zašto je uopšte dolazio advokat? Šta će tebi advokat?
- E, čula si šta je rekao, da ćutim...
- Meni nećeš reći? Pa, ovo je prvi put da imaš tajnu... - tužno i
uvređeno je rekla. Učinilo mu se da su joj se oči napunile suzama i pao je u iskušenje da joj kaže, ali se obuzdao.
Sve više vremena je provodio van
kuće, advokat je povremeno dolazio, njih dvojica bi se zatvorila u dnevnu sobu,
posle čega bi svi troje seli da pojedu i popiju...
Ranko je bio je sve
umorniji i nervozniji. Mara je zaključila da to ima neke veze sa advokatom.
Ranko je ćutao i pored svih njenih pokušaja da sazna istinu. Obratila se
advokatu:
- Gospodine, ja ne umem da pričam i ne umem da okolišam. Pitaću vas
otvoreno šta se to dešava sa mojim Rankom. Ne mogu da ga prepoznam.
- Maro, razgovor između mene i mog klijenta je strogo proverljiva
stvar...
- Klijenta? Šta to pričate? Šta će mom Ranku advokat? - ruke
su počele da joj se vidno tresu. Sela je. Oči su joj se punile suzama. - Ne
razumem...
- Maro, draga... - seo je vrlo blizu nje. - Vidim da volite svog muža i
da biste da mu pomognete...
- Uvek, šta god treba... Sve što treba...
- Vidite... - nakašljao se značajno. - Ranko nema para da plati moje
usluge, pa radi više nego inače.
- Kakve usluge? Šta je uradio da mu vi trebate?
- E, o tome ne mogu da vam pričam.
- Pa, koliko to para tražite? Prodaću kuću mojih pokojnih roditelja i
daću vam sve. I tako je nisam obišla nijednom otkako se sve ovo dešava. -
ustala je i počela da se šeta po sobi.
- Maro, ozbiljne su stvari u pitanju. Ništa vaš muž nije skrivio, samo
je bio u pogrešno vreme, na pogrešnom mestu. Video je nešto što nije trebalo...
- Ju, bože, šta nas snađe... Pa, šta sad? Šta je video? Jaoj, bolje da
ne znam. Koliko vam je dužan? Hoćete li moći da mu pomognete? Šta da radimo?
Majko mila... - sručila se na krevet i prekrila lice rukama. Jovanović je seo
ponovo pored nje. Opet preblizu...
- Ubistvo je video. Sad pokušavaju njega da optuže, da mu, prosto
rečeno, napakuju. - rekao je tiho. Pogledala ga je užasnuto.
- Šta to govorite, čoveče? Pa, moj Ranko ni mrava ne bi zgazio... -
ustala je i ponovo sela. Jovanović se opet primakao. Podigla je pogled ka
njemu. Obnevidela od suza, zaustila da nešto kaže, ali je njegov strastan
poljubac sprečio. Pokušala je da ga odgurne, a poljubac je postajao nežniji...
- Kako dobro telo imaš...mmm... Kao da si mnogo mlađa...Maro, ne brini
za pare... Rešićemo sve... - ruka mu je
skliznula između njenih butina... Još jednom je razrogačila oči shvativši sve,
a zatim ih zatvorila i stisnula što je jače mogla. Sasvim izgubljena,
prestravljena za Rankovu sudbinu, prepustila se njegovim rukama...
- Dobra si, Maro! Dobra! - rekao je muklo pravi On (bez
manira, odela, "intelektualnih" fraza... ). Nije ni čula kad je otišao.
Marino telo je, kao krpa, skliznulo na pod
pored kreveta. Nije imala snage ni da ustane da zaključa vrata. Ležala je zgrčena i
stiskala oči i dalje. Jedva je ustala. Kad je otvorila oči, osetila je vrtoglavicu. Pokušala je da udahne duboko.
Celo telo je bolelo. Bojažljivo je prišla ogledalu. Usne su joj izgledale kao
da je "žvakala koprivu", kako je govorila njena majka. Više nije
mogla da zadrži suze...
Kroz glavu joj je
prolazilo: "Rešićemo sve." Znala je da je dobro postupila. Morala je
da spasi muža. Otišla je da se istušira i ribala se kao da struže nešto sa
sebe... Biće sve u redu... Prodadoh se ja pod stare dane... Do pedesete sam
bila poštena žena, sad se na kurvu napravi. Neka, neka... Nije to uzalud. Samo
da mi izvuče Ranka.
Kad je Ranko došao,
trudila se da se ponaša uobičajeno. Posle večere, gledali su vesti, ona je
gledala u tačku iznad televizora. Legli su u krevet... Pitala ga je kako
provodi dane, ima li puno posla, šta
radi kod advokata...Na sva pitanja joj je odgovorio, osim na poslednje.
- To ćeš saznati kad dođe vreme. Ništa se ti ne brini.
- Dobro, Ranko... Ništa se ja ne brinem... Laku noć.- okrenula mu je
leđa i sklupčala se na svojoj polovini kreveta. Probdela je noć razmišljajući
koliko će još puta Jovanović doći da naplati...
Vreme je prolazilo. Sve
teže su joj padale njegove posete. Još teže joj je padalo ćutanje... Ranko i
ona, kao stranci... Skoro trideset godina su u braku... Nikad nisu imali
problema u krevetu, a sad do kreveta nisu ni dolazili... Bilo je sramota da ga pita šta se dešava...
Nekoliko puta je uhvatila sebe kako razmišlja o Jovanoviću... Ne bi ona, ali
telo traži...
"O, prokletinjo, kurvo! Kakve ti se misli motaju po glavi!" -
prošaputala je.
- Kako napreduje Rankov slučaj? -
pitala ga je čim je došao sledeći put.
- Još malo. Ništa ne brini. Zar ti nije lepo sa mnom?
- Šta da mi bude lepo? Širim noge, da mi spasiš muža? Lepo je tebi, a ne
meni! - izletelo je iz nje.
- Kako možeš to i da me pitaš? Idi sad. - jednu pesnicu je čvrsto stiskala, a kažiprstom druge ruke mu je
pokazala vrata.
Sve drugo je očekivao,
osim ovoga što je rekla. Ova priprosta, poluobrazovana žena mu se ovako
obraća!? Njemu??? Ona, koja crveni kad treba da se skine pred muškarcem? Ona,
koja ni muža golog čestito nije videla? Ona, koja dvadeset godina živi u gradu, a kao
da je juče iz najzabitijeg sela došla?
- Sram te bilo! Kurvaš se pod stare dane!
- Molim??? Šta si rekao?
- Kao da ti Ranko nije rekao da ti pravi iznenađenje. Kao da ti nisi shvatila da sam se šalio za ubistvo. Pa, nemoj mene da lažeš, seljančuro jedna!
- Juuu, zlo jedno! Još si gori nego što sam mislila kad sam te prvi put
videla! Džabe ti odelo i tašna, i ti
parfemi i lickanje, džabe ti sve kad
si nečovek. Ništa meni Ranko nije rekao, rekao si mu da ćuti i on je ćutao. Šta
si mi ti u životu trebao? Đavole! Đavolji advokatu!
- A ti, jadna, toliko voliš svog muža da si odmah pristala... Htela si
malo da promeniš, razumem...
- Mesecima ste se zatvarali u sobu, domunđavali, čula sam da si rekao da
ne sme nikome da priča. Pitala sam ga, rekao je da ne pitam i da će brzo biti gotovo.
Videla sam da je umoran, nervozan, da mi ne prilazi. Pa, valjda ja znam svog
čoveka...
- Koliko si ih promenila? Kakva si bila kad si bila mlada, kad si sad živa vatra?
- znao je da će je ovo zaboleti. Bilo mu je jasno da je samo sa mužem bila.
Mutilo joj se pred
očima. Ramena su joj se ukočila. Šta napravi od sebe, crna ženo?... Šta dozvoli
ovom zlu? Da te pipa, da te ljubi, dira gde ne treba, da ti radi šta hoće... Da
se ogadiš sama sebi... Zbog Ranka...
- Hajde još jednom, da lepo završimo... Neće Ranko još dva sata stići. Sad ćete ti i
on lepo da živite, kad smo sve završili... Svako je dobio ono što mu je
trebalo... - nastavio je kao da sve već izgovorene uvrede nisu bile dovoljne. Setila
se očevog pištolja i krenula ka komodi.
- Svako je dobio ono što mu je trebalo? E, sad ćeš i ti dobiti!
Ranko se doveden slučajem, intuicijom ili nečim trećim, u tom trenutku našao ispred kuće.
Čuo se prasak. Utrčao
je unutra i zatekao Maru sa pištoljem još uvek uperenim u mesto na kome je pre
samo sekund stajao advokat Jovanović.
- Crna ženo! Šta uradi? - krenuo je ka advokatu, pa unezvereno pogledao
u Maru. Prislonila je pištolj sebi na slepoočnicu.
- Neeeeeeeeeeeee! - skočio je ka njoj, još jedan pucanj je odjeknuo i
oboje su se srušili na pod.
- Maro! Maro! Neeeeeee! Zašto? - pokušavao je da je podigne misleći da
je mrtva. Držao je za glavu i shvatio je da nema krvi. - Maro! Upomoooooooć!
Zovite pomooooć! Maro, ustani, jedina moja!
Osvestila se pre nego što su
policija i hitna pomoć stigle.
- Ranko! Ranko! - jecala je... Moram da ti ispričam... Moram da ti
kažem...
- Ćuti! Ćuti ako boga znaš! Nikad ti još nisam rekao da ćutiš, sad ti
kažem. Lezi tu i čekaj da stigne hitna.
Mara je gledala u
plafon. Nije ni pokušala da ustane. Bila je bleda kao leš...
Ranko je razgovarao sa
policijom, nju su pregledali,
postavljali pitanja koja ona nije čula... Rekli su da moraju da je
odvedu u bolnicu. Tad je progovorila.
- Ne mogu u bolnicu.
- Šta se desilo? Možete li sad da nam ispričate?
- Molim vas, nemojte je sad uznemiravati. Rekao sam vam šta sam zatekao
kad sam ušao u kuću. Čuo sam viku dok sam dolazio. Hteo je da je siluje...
Utrčao sam i video sve... Strašno... Htela je i sebe da ubije... Mislio sam da
je mrtva... - plakao je. Zabolele su je njegove suze. U trenutku, istina je
postala nebitna...
- Gospođa će morati da pođe u stanicu.
- Ispričaću vam sve...
Ranko je podigao glavu prestravljen.
- Bilo je tako kako vam je moj muž rekao. - rekla je sa teškim uzdahom.
* * *
- O kakvom iznenađenju je pričao Jovanović?
- Renovirao sam mu kuću. Umesto da plati, dao mi je sve što je bilo
potrebno da sredimo kuću tvojih roditelja... Trebalo je ovu da mu prodamo,
ustvari ne kuću, plac ga je zanimao, ali to nismo stigli da završimo. Braća i
ja smo izginuli da je završimo, a bojao sam se da ćeš saznati. Jedva čekam da
je vidiš. - na kratko je ućutao.
- Zašto, Maro, zašto?
- Da si mi rekao šta se dešava... - ugrizla se za usnu. Shvatila je da
ne treba da mu kaže. Ne bi razumeo. Još ga nikad nije slagala.
- Ahhh, nešto slično kao što si ispričao policiji... - nije znala ni šta bi mu rekla. Osetila je
sažaljenje prema Jovanoviću, savest je počela da je nagriza... Prebacivala je
sebi kako je ispala glupa i naivna, kako je lako nasela na njegovu priču,
lako završila sa njim u krevetu... Stidela se sebe, mrzela, gadila... Osetila
je da tone...
*
Provela je nekoliko
košmarnih meseci punih molitvi, suza, preispitivanja, neprospavanih noći,
pravdanja pred Bogom i sobom, ponovnog proživljavanja, i u snu i na javi, svega
što se izdešavalo. Često se budila ubeđena da je čula pucanj. Ustala bi tresući
se, bleda kao krpa i tumarala po kući do jutra.
Ponavljala je Jovanovićevu rečenicu: " Svako je dobio ono što mu je
trebalo!" i njom pokušavala da se umiri.
Postala je svesna dela
sebe za koji nije znala da postoji. Postala je svesna da nije samo Mara, vredna
Mara, domaćica, već i Žena. Privlačna žena... Budila se, menjala, sazrevala
ubrzano. U pedesetim... Shvatila je da je živela onako kako je naučena.
Nikad do sad nije izašla
van tog okvira. Shvatila da
postoji i neki drugi život, ali je želela da ostane u svom koliko god je
moguće. Ranko je ostao u onom istom svetu iz kog je ona istrgnuta. Ljubav prema
njemu je dobila novu dimenziju.
Ipak, kako je život
jači od svega, kod ljudi koji imaju motiv, Mara je odnekud izvukla snagu i
način da prevaziđe krizu, da pobedi u potpunosti. Preselili su se u kuću njenih
roditelja, prodali staru, prvi put imali ušteđevinu...
Vremenom je oprostila i
sebi i Jovanoviću. Otišla mu je na grob, zapalila sveću i prošaputala: "Žao
mi je. Neka mi Bog oprosti."
I opet su imali jedno
drugo, svoj mali svet i ništa više im nije bilo potrebno.
Нема коментара:
Постави коментар