20.3.2019.

OAZA

 

        I tako se naš putnik našao u jednoj zemlji, nije važno kako se zove i jednom veku, nije važno kom. Već na prvi pogled je primetio: Pa, ovde nema ružnih ljudi! Hej, pa ovde svi liče, kao da su, ne daj Bože, braća, sestre, rođaci.

        Pošto je putnik muškog pola, sasvim prirodno, više su ga zanimale pripadnice ženskog pola i pomislio je da bi, možda, mogao da se po završetku putovanja, vrati u ovu zemlju i potraži srodnu dušu.

        Ženskim osobama je bilo nemoguće odrediti godine. Sve su bile mladolike i slične... Sve su imale dugačku kosu, savršene konture lica, savršene usne, noseve, savršene obrve, duuugačke trepavice, savršene uši... Grudi su im kipele iz odeće, zadnjice su bile stegnute u teeesne farmerke. Nosile su kratke bluze, jakne, majice, kapute... Što se zadnjica tiče, konstatovao je da tu još i ima razlike u obliku i veličini.

        Teško je mogao da odredi koja je majka, koja ćerka. Prvo je bio oduševljen, a onda zbunjen. Čak su i babe izgledale kao da su im blizu po godinama. Doduše, samo na prvi pogled, koji može i ne mora da bude dovoljan za tačnu procenu. Ulazio je u prodavnice, domove zdravlja, škole, bolnice, razna preduzeća... Svuda su bile slične face. Nisu to više lica, već face...

        U jednoj bolnici je prišao sestri koja je začuđeno izvila obrve kad ga je videla. Nije znao šta je pogrešio, bilo mu je neprijatno i hteo je da pobegne pred pogledom neprirodno plavih očiju koje su ga odmeravale kroz dugačke trepavice i smeškale se neprirodno debelim usnama, između kojih su virili neprirodno beli zubi savršenog oblika i veličine. I ona je, na prvi, pogled bila lepa.

     Jedva je uspeo da joj postavi pitanje. Odgovorila mu je nepromenjenog izraza lica. Pa, ona je kao lutka! Sad su njegove obrve bile izvijene od čuđenja. Shvatio se da njene nisu od čudjenja takve. One su, verovatno greškom, trajno takve.

        Izašao je da potraži neki kafić, da sedne i sredi misli, zapiše neku misao i tad mu je kroz glavu proletelo da ceo dan nije video žensku osobu u suknji. Okrenuo se niz ulicu i bacio pogled. Farmerke, trenerke, helanke i pantalone... Zašto? Zaključio je da će, verovatno, uveče imati sreće da vidi bar jedan par lepih nogu u suknji.

        Raspitao se za najbolje kafiće, klubove, restorane. Rekli su mu da ne sme da propusti splavove. Već u prvom klubu je doživeo iznenađenje. Sve osobe ženskog pola su imale suknje i haljine skoro iste dužine. Sve su imale ogromne grudi, ogromne usne, divnu dugačku kosu. Mirisale su fantastično. Svaka je mogla da bude filmska zvezda, onako na prvi pogled. Shvatio je da ceo dan nije video veliki nos, ni klempave uši. Kakva čudna zemlja. Otišao je u drugi, treći, četvrti klub. U svakom ga je sačekalo isto. Savršene konture lica, grudi i noge. I zubi, naravno...

        Krenuo je u hotelsku sobu i video dve devojke da stoje na ćošku i pričaju. Pomislio je da su to one devojke i onda sa užasom shvatio da su iste kao i sve ostale koje je video u ovoj zemlji. Sve devojke izgledaju kao devojke za...zabavu. Rešio je da sutra ode iz ove zemlje. Dugo nije mogao da zaspi, a kad je zaspao kroz san su mu letele noge, usne, grudi, obrve...

    

        Ujutru je spakovao ono malo stvari i krenuo peške. Promašio je ulicu i naišao na neobične, moderne metal – staklo zgrade koje su ličile na NLO.

        Provirio je iza ograde jedne od njih, iz koje se čula neobična muzika. Ljudi su stajali u redu. Na početku reda je stajao ćelav muškarac, nabildovan i istetoviran. Držao je ogromne makaze.

        U redu su čekale, uglavnom, osobe ženskog pola. Jedna po jedna su prilazile.

Odsecao im je noseve. Na istu dužinu!!! Sestra bi im stavila zavoj sa rečima: “Nemamo anesteziju, ovo je siromašna zemlja. Ne brinite, proći će.”

        - Jaooo! Pa, to boli! - uzviknuo je putnik, ali ga niko nije čuo. I bolje što nije... Otišao je dalje da vidi šta se čeka u sledećem redu. Grudi! Nije želeo da gleda. U sledećem - usne...

Pomislio je da sanja. Obišao je oko zgrade i video da na ulazu piše:

DOBRO DOŠLI!

Ne razlikujte se! Pomoći ćemo vam da ličite na ostale. Budite ISTI!

Zavrtelo mu se u glavi. Nekad je važilo: budite posebni i svoji... Pa, ovo je svojevrsna fabrika. Šta je ovo? Kakva je ovo čudna zemlja? Zašto?

Pogled mu je pao na golubove koji su kljucali. Većina je bila tamna, bilo je nekoliko šarenih i jedan beli. Bili su izmešani i u tome je bila lepota. Beli je bio još belji u društvu tamnih, istih... Išao je dalje. U jednom dvorištu je video desetak mačaka koje su se izležavale na suncu. Nekoliko sivih, tigrastih, nekoliko šarenih, jedna žuta i jedna bela. Lepota različitosti. Ni tri šteneta koja su cvilela trčeći za majkom nisu bila iste boje... Nasmejao se videvši vrane. Vrane su iste. Ali su, dokazano, inteligentne. I ovce su iste, ali, koliko je on znao, ne baš inteligentne... Vrane i ovce... Crno i belo. Pre nego što mu se razvila misao u glavi, pogled mu je pao na dvoje dece od trinaest ili četrnaest godina koji su žurno išli ka njemu. Devojčica je imala dugu smeđu kosu prošaranu plavim pramenovima, a dečak kratku riđu. Ha, imao je pege. Kad sam pege video poslednji put? Shvatio je da beže od nečega.

Čuo je glas:

        - Mislim da možemo ovde da se odmorimo. Uhhh.

Okrenuo se da ih bolje pogleda i pitanje mu je izletelo:

        - Deco, od čega bežite?

        - Od istog! - rekli su uglas.

- Molim?

Muški glas je rekao:

- Hoće da me ošišaju na kratko i da mi smanje uši, a njoj da skinu pege i stave periku dok joj kosa ne poraste dugačka kao moja, pa da je ofarbaju. I nos hoće da joj izravnaju!

Putnik se postideo. Za dečaka je mislio da je devojčica, a za devojčicu da je dečak. Zbog dužine kose, naravno.

Gledao ih je sa divljenjem. Konačno, neko drugačiji. Ona, devojčica neobične lepote, belog tena, obraza prekrivenih pegama, sa malom grbom na nosu. Prirodne duge trepavice su uokvirivale žuto - zelene oči. Obrve su joj bile drugačije od ostalih... Nisu bile nacrtane. Pogledao je njega ponovo. Savršene crte lica. Mogao je da bude i dečak i devojčica. Kakav neobičan par.

- Hoćete li da popijete sok sa mnom?

Devojčica je rekla:

- Ne znam, baš... Ne poznajemo vas...

- Sešćemo u baštu, može? Blizu ulaza. Možete da odete kad god poželite.

Dečak je rekao:

- On izgleda drugačiji. Idemo na piće sa njim. Znam gde ćemo.

Pogledala ga je i nasmešila se.

- A ja znam na šta misliš! Idemo!

Odveli su ga do jedne obične zgrade sa visokom ogradom. Na ulazu je pisalo: OAZA. Ubrzo je shvatio zašto. Oaza slobodnih i drugačijih.

- Mogu li negde da iznajmim sobu, da se odmorim od sveta istih?

- Naravno, za drugačije će se uvek naći mesta.

Razvukao je usne u osmeh, a srce mu se steglo. Zaključio je da je armija istih veća i jača i da drugačiji više nemaju šanse... Zašto bi moralo da postoji mesto poput OAZE da nije tako?

Nije hteo da izgovori to što je pomislio. Neka ih, neka uživaju dok god mogu.